MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Aleksandar Jočić
Sveti Kozma i Damjan, leta Gospodnjeg 2020.
Manastir Pavlovac, zadužbina despota Stefana Lazarevića, leži na jugoistočnim obroncima Kosmaja, na zaravni iznad istočne obale Tihanovačkog potoka, u ataru sela Koraćice, na mestu srednjovekovnog sela Pavlovci. Do manastira se dolazi putem iz Sopota preko podnožja Kosmaja ka Mladenovcu. Pavlovac je pod zaštitom države od 1973. godine i spada u kategoriju spomenika od velikog značaja.
Sve do 1963. godine ruševine Pavlovca su bile zatrpane kamenom, šutom i zemljom. Zaboravljene u divljini ove mistične planine nadomak Beograda. Danas, posle detalјnih arheoloških i konzervatorskih radova, Pavlovac je istražen i većim delom obnovlјen 1990. godine. Bogosluženje se obavlja od 1. avgusta iste godine, kada se u manastir uselio i prvi monah. Pripada šumadijskoj eparhiji.
Moj susret sa istorijom
Dok se spuštamo ka manastiru razmišljam kako je poput većine naših srednjovekovnih manastira i Pavlovac izgrađen na nepristupačnom terenu, daleko od puteva i gradske vreve. Ušuškan u uzanoj kotlini, okružen gustom šumom koja se zaštitnički nadvila nad njegovim ruševinama, tim nemim svedocima sjaja i stradanja nekada impresivne građevine, prkosi vremenu. Spuštamo se kamenom stazom ka izduženom manastirskom kompleksu u čijem središtu se nalazi obnovljena crkva posvećena Svetom ocu Nikolaju Mirlikijskom. Okružena je sivim kamenim zdininama, manastira koji su Turci zapali krajem 17. veka. Prepoznaju se ostaci zidova trpezarije sa monaškim kelijama i kuhinjom na južnoj strani, i stambenog objekata sa prizemljem i spratom koji je najverovatnije bio letnjikovac despota Stefana Lazarevića, na severnoj strani od crkve.
Od nekadašnjeg bogatsva kosmajskih manastira nije ostalo ništa materijalno. Ovde su se delo ljudskih ruku i delo prirode stopili u celinu. Sklad neba i zemlje. Prošlost i sadašnjost. Obnova i ostaci rušenja. Poruka svetog Luke: „Carstvo je Božije u vama“ dobija svoje puno značenje na ovom svetom mestu.
O manastiru brine i malobrojne goste dočekuje jedna monah. Tražimo i dobijamo blagoslov za fotografisanje.
Neverovatan mir vlada u Pavlovcu. Dok molitve uznosim ka nebu rukom prelazim preko kamena. Neverovatan osećaj. Kao da dodirujem vekove. Imam utisak kao da sam u nekoj bajci. Znam da će život da pobedi smrt i pustoš. Dok čekamo monaha da nam otvori crkvu, na novembarskom suncu dišem punim plućima. Kao da ne postoji virus koji nam je izmenio živote, sabio nas u svoja četiri zida, naterao da se plašimo drugih ljudi, strepimo od zagrljaja, umesto ruke pružamo pesnice i lakat. Osećam slobodu, zahvalnost mužu i čitavom spletu okolnosti što smo promenili plan izleta i vođeni nekom nevidljivom nebeskom rukom došli u Pavlovac.
Despotov letnjikovac
Kada bi mogle da pričaju kameni ostaci ispričali bi kako je pošto je 1405. godine proglasio Beograd svojom prestonicom despot Stefana Lazarevića na pitomom Kosmaju stvorio utočište za pravoslavne monahe koji su bežali od osmanske najezde. U despotovinu pristižu učeni ljudi iz celog Istočnog rimskog carstva , iz Sinaja, Male Azije, manastira i skitova Atosa… Sa sobom donose dragocene knjige i relikvije. Rađa se srpska sveta gora u zagrljaju zelenih šumama Kosmaja, na tada važnom strategijskom putu koji je vodio iz Beograda za Rudnik i ibarsku dolinu.
Priča se da je ovde bilo omilјeno lovište despota Stefana Lazarevića, a na tom lokalitetu je i nekadašnja rimska nekropola. Od nje se i danas mogu videti rimski kameni sarkofag ukrašen girlandama i nekoliko stela. Prema dostupnim istorijskim izvorima Pavlovac su između 1415. i 1419. godine, po despotovom naređenju, zidali učenici dvorskog arhitekte Rada Borovića (Rada neimara).
U dubrovačkom arhivu čuva se pismo – razrešnica računa u kome se daje na znanje da Dubrovčani Vukša Mišetić i braća, zakupci carine, nisu ostali ni u čemu dužni- koje je despot Stefan Lazarević uputio knezu dubrovačke opštine iz Pavlovca 21. novembra 1424. godine. Taj datum boravka despota Stefana u Pavlovcu predstavlja gornju granicu za određivanje vremena nastanka Pavlovca.
Kako na prostoru ovog starog sela nema ostataka objekata koji bi ukazivali na drugi mogući smeštaj despota, njegov boravak u Pavlovcu se vezuje za manastirski konak. Manastir Pavlovac pominje se i u turskom popisu sela Beogradske nahije iz 1536. godine. U turskim popisima nahije Avala u 16. veku upisan je sa svojim obavezama manastir Pavlovac pod Kosmajem, sa četiri monaha.
Zapusteo je najverovatnije pred Veliku seobu. Postoji i dokument iz 1690, u kome se navodi da je u njemu služena jedna od poslednjih liturgija uoči Velike seobe Srba. I kada su selo napustili svi žitelji, noseći sa sobom i sećanje na selo i manastir, bratstvo manastira nije želelo da napustiti ovaj Božji dom. Ostajući verni svom monaškom postrigu odlučili su da u svom manastiru sačekaju Turke i podele njegovu sudbinu. Nije ih mimoišla odmazda Osmanlija, koji su u svom stravičnom pohodu razorili i zapalili manastir, a monaško bratstvo nakon zverskog mučenja ubili. Nјihove mošti nalaze se u temelјu crkve posebno obeležene. A Pavlovčani su u okolini Rume, na obroncima Fruške gore, svili svoje nove domove u selu Pavlovci.
Specifičan način gradnje
Centralni objekat kompleksa je crkva sa pripratom pravougaone osnove. Prema načinu izgradnje svrstana je u moravsku arhitektonsku školu. Manastirskom kompleksu su pripadale još tri građevine – konak, trpezarija sa monaškim kelijama i kuhinja. U arhitekturi manastirskog kompleksa prepliće se lokalno graditeljsko iskustvo sa primorskim, iz regiona Kotora i Dubrovnika
Zidana je od lomlјenog kamena sa fasadama pritesanih kvadera pažlјivo sastavlјenih, vertikalno slaganih i krečnim malterom dersovanih. Od bogate skulptorske dekoracije kojom je crkva bila ukrašena, očuvani su samo fragmenti. Oltarska pregrada sa ikonostasom bila je rađena od kamena sa ornamentisanim stubićima od kojih su očuvani manji fragmenti.
Unutrašnjost crkve je pažlјivo zidana i spojnice između kamena su malterom ravnjane. Međutim, zidne površine nisu bile malterisane, nego su samo nekoliko puta bile okrečene. Na tako obrađenoj podlozi slikane su freske čiji su manji fragmenti bili vidlјivi početkom XX veka. Crkva danas nije oslikana freskama, jer ovako pripremlјena podloga nije mogla da bude dugotrajna i dok se to ne reši, zidovi će ostati ovako neoslikani.
Despotovim stopama
U blizini je selo u Markovac gde je iznenada preminuo despot Stefan Lazarević 19. jula 1427. godine. Na tom mestu despotov pratilac Đurađ Zubrović podigao je 186 cm visok mermerni obelisk (kenotaf) od belog studeničkog mramora sa starosrpskim natpisom, koji danas stoji pored crkve u Markovcu.
Narodno predanje kaže da je despota iznenada uhvatila groznica od koje se tresao, na mestu koje po tome dobi ime Tresije. Uzaludno tražeći pomoć paževi javiše da „nema ni kuće“ na mestu današnjeg sela Nemenikuće. Nije mogao jahati, već su ga nosili pruženog – Pružatovac. Pratnja ga uze opruženog u ruke i ubrza „korak“ sve dok iznemogli despot ne reče „Stoj!“…
Ostadoše tako u narodu nazivi sela Tresije, Nemenikuće, Koraćica, Pružatovac, Stojnik.
Dodaj komentar