Komentar

Hoće li školske uniforme ući u škole?

MediaSfera

 

 

Piše: Biljana Maksimović

 

 

Marinika Tepić neočekivano za mnoge, televizijske minute gostovanja u debatnoj emisiji na Javnom servisu iskoristila je za pokretanje teme školskih uniformi. Braneći tezu navela se niz razloga koje možemo smestiti u realnost društvene zbilje ovde i sada, koji ne pripadaju i ne izviru samo iz prosvetnog sistema. Od pitanja bezbednosti, socijalne nejednakosti, siromaštva, vrednosnog sistema.




Umesto razložne rasprave apriori su oponenti reagovali odbacivanjem, dok se deo političkog korpusa kome ona pripada pravio da se ništa nije dogodilo. Još jedna propuštena prilika da se na samo naizgled marginalnom pitanju otvori crna kutija, da se govori o svemu što decu tišti, roditelje obespokojava, prosvetare čini nemoćnima.

Naša javnost ideološki indoktrinirana i nepomirljivo podeljena je ovo smestila u političku priču i sadržinski obogaljila. Pre koju godinu nisu im bile predmet poruge, kritike ili pohvale modne revije organizovane pod svodom Ministarstva, licitiranje sa renomiranim modnim imenima zaduženim za kreiranje, nije dovoljno snažan povod za mučninu i izlivanje gneva bio nagoveštaj da u kraju kome siromaštvo oduzima dostojanstvo i mlade odvodi u pečalbu, u Surdulici, jedna Verica Rakočević namerna je prodavati đačke kecelje uz blagoslov lokalne vlasti. Sa vesti o istupu Marinike Tepić skidana je pena, hitro na jarkoj temperaturi, a ostavljen ceo sadržaj da propadne.

Da li uniforme same po sebi mogu bilo šta da promene? Naravno da ne mogu. Zato što i predlog ne proističe iz nastojanja za kolektivnom indentifikacijom i prostim jačanjem zajedništva odlukom odozgo, već iz preke potrebe da se zaustavi ili uspori raslojavanje, razlikovanje statusno, loši uzori i prevaga materijalnog nad duhovnim Već su svi spoljni faktori se prelomili preko škola i mališana, ovo bi bilo samo otklanjanje posledica kao nakon elementarnih nepogoda.

Učenici bi trebalo, u idealno zamišljenim uslovima, iz sadašnje perspektive nalik utopiji, da se trude da svoju individualnost izraze učestvujući u različitim sekcijama, vannastavnim aktivnosima, dodatnim časovima, radionicama koje im omogućavaju da istaknu svoje talente, a ne fizičkim izgledom. Stoji u svim programskim dokumentima i smernicama, ali u praksi decu ostavljamo na istim raskršćima gde smo se i sami pogubili. Iluzorno je očekivati da će samo uvođenje školskih uniformi dovesti do ovih promena, zatomiti nedostatke i nedostajuće, istaći unutrašnju suštinu i nedotaknuto bogatstvo dara.

Čak i kada se uvedu školske uniforme učenici nalaze druge, često obesne i brutalne načine da iskažu svoj status i sude o tuđem. Mnogo važnije od uvođenja školskih uniformi je propagiranje ideje o uzajamnosti, poštovanju, solidarnosti, uvažavanju drugih ili kako smo poetski nadahnuto govorili o đačkom dobu kao najlepšem za igru, učenje i druženje. Paradoksalno, nama na školskom času gde praktično jedino i moguće je kontrolisati nošenje uniforme, deca su različita na najpozitivniji način.

Na osnovu sposobnosti, moći rasuđivanja, upornosti i marljivosti. Sve nakaradne, veštački stvorene različitosti ih čekaju na samom izlazu iz učionice kao kamen o koji se bolno sapliću. Tu, pre i posle zvona je bitnija marka telefona, cena farmerki i potpis na torbi.

Da bi kecelje bile svojevrsni korektiv i zaštita paralelno se mora raditi dugo, istrajno i hrabro na promeni društvenog sistema vrednosti. Plavičasta tkanina moguće je da ih ušuška, ne sme ih uljuljkati i uspavati. Suština je u tome da ne treba težiti, parcijalno i izolovano od svih drugih mera i aktivnosti, stvaranju veštačke situacije u kojoj su svi učenici isti, jer oni to nisu, već ih treba naučiti da je potrebno prihvatiti različitosti i uspešno sarađivati bez obzira ili baš uprkos njihovom postojanju.

Psiholozi često naglašavaju mnogostruko pozitivne efekte koje nošenje školske uniforme ima za učenike kao što su promovisanje discipline, razvoj osećanja pripadnosti, odeljenska kohezija, podsticanje timskog duha i saradnje, kao i fokusiranje učenika da svoju individualnost izraze pre svega ističući svoje talente u procesu obrazovanja.

Međutim, ne možemo očekivati da na ovaj način budu rešeni problemi vrednovanja na osnovu ekonomskog statusa i neprihvatanja različitosti. Za rešavanje ovih problema potrebne su mnogo krupnije promene. I da se nikada ne prenebregne da svaki učenik, bogat ili siromašan, skida uniformu i ostaje ono što jeste u situacionim okolnostima koje nije sam stvorio. Insistiranje da država obezbedi dva kompleta uniformi za sve učenike je najmanje loš predlog posle svih eksperimentisanja laika, političara na privremenom radu u obrazovanju i trgovačkih putnika zalutalih u resorne službe.

Mi, rođeni šestdeset i neke pamtimo kecelje. Mastiljavo plave. I u toj uravnilovci i učenom bezpogovoru mnogi od nas su iznalazili kreativne načine da obavezu olabave, snošljivom učine, drugačijim sebe predstave.

Vajkali smo što moramo, istovremeno gledajući u serijama i filmovima i diveći se pedantnosti britanskih ili nonšalantnosti američkih. Danas su druga vremena. I deca su drugačija. Mi smo ikonografiju i jednobraznost sledili u nametnutom ideološkom ključu, danas nebezbednost mališana, njihova nesigurnost nameće razmišljanje o nečemu po čemu ćemo ih videti u nimalo lepom što ih okružuje.

Zato i samo iniciranje teme od strane Marinike Tepić smatram korisnim i potrebnim, kako bi se otvorila sva druga pitanja u i oko đaka. U procesu rešavanja svega što uniformu pretvara u moranje i nužnost, meru zaštite i prevencije i samo pitanje obaveznog nošnja postalo bi sporedno.

Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .