MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
U prvoj akademskoj godini sam imala predmet akademske veštine, tu smo učili šta je plagijat, kako se navodi izvor, kako se poziva na izvor, kako se parafrazira, kako se citira, kako se piše diplomski rad… U trenutku kada su nam počela predavanja iz tog predmeta u medijima se pojavila informacija da je doktorska disertacija jednog ministra plagijat. Profesori su to često spominjali kako bi nas opomenuli da treba da pratimo i da dobro naučimo pravila, jer će nam ona biti potrebna celog života.
Ja sam taj ispit položila, a jedan kolega sa drugog smera je položio ispit i dobio ocenu u indeksu, ali u praksi to znanje nije nastavio da primenjuje, što bi značilo da ispit zapravo nije položio.
Pre desetak dana su počele kolege da mi se javljaju sa rečenicom “izvini što ti smetam, ali mislim da vidim dosta sličnosti sa tvojim i njegovim radovima”. Uđem na njegov blog, kad ono imam i šta da vidim. Moja poslednja tri teksta se nalaze na njegovom blogu. Zapravo, on je preuzeo moje ideje, neke pasuse iz mojih tekstova, neke informacije je našao na internetu, sam je sastavio po par rečenica i tako napravio tekst. Sva tri njegova teksta su objavljena tri dana nakon mojih tekstova.
Plagijat!
Krivično delo!
Krađa tekstova koja su zaštićena autorskim pravom!
Stavljanje mojih reči u drugi kontekst i time povezivanje mene sa nečim što ja nisam rekla!
Uzimanje tekstova bez pozivanja na izvor!
Besna sam, mogla bih da dune mi spalim kuću kao u bajci “Tri praseta”. Nakon što sam požar koji je buktao u meni ugasila, postala sam razočarana.
Razočarana u njega kao osobu, u njega kao u budućeg akademskog građanina, u njega kao kolegu, u njega kao prijatelja.
Ovde bih sada mogla da pišem o ovom krivičnom delu, o novčanoj kazni koju bi morao da plati, o sudskom veštačenju, o krivičnoj prijavi i drugim pravnim stvarima koje bi bile deo ovog slučaja.
Ali neću. Zato što rad sa advokatom u tužilaštvu ne bi rešio ovaj slučaj. Zapravo, sudije bi rešile samo jedan deo ovog slučaja, a to je taj plagijat. Ono što ne bi rešile su pitanja u mojoj glavi. Odgovore na njih ne može ni psihoterapeut da mi da, čak ni kolega koji je zapravo ta pitanja i nametnuo.
Koliko košta obraz?
Zašto krademo tuđe ideje?
U kakva bića se pretvaramo?
U kakvom svetu živimo?
Kako neko može da bude novinar ako za tu profesiju nema ljubav?
Pitanja se postavljaju, odgovora nema.
Što više o ovome razmišljam, to me više boli.
Što više preispitujem nečije korake, to se više užasavam.
Što više o ovome razmišljam, to mi je teže.
Što više razmišljam o svojim tekstovima, to sam mirnija.
Mirna i spokojna, jer znam da su moji tekstovi samo moji, znam da su oni delo mojih misli i osećanja, a ne plagijat nečijeg rada.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar