MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Spomenik Stefanu Nemanji prate kontraverze. I na sutrašnjem svečanom otvaranju kada se skine veo sa njega, tajne će ostati prekrivene. Koliko je koštao, zašto je menjan idejni projekat, ko je odlučivao o mestu, šta će biti sa prestonicom koja se sabija u Beograd na vodi…
Spomenik Stefanu Nemanji izazvao je brojne polemike, uoči podizanja, u toku radova, kao i dan uoči otvaranja ne tišavaju se sporenja. Za mnoge šljašteća besmisao, za vlast grandioznost sa razlogom. Idejni tvorac, Aleksandar Vučić još jednom je maestralno uspeo da pažnju usmeri na periferna pitanja, obodri svojim tumačenjem istorije i brigom za istorijsko nasleđe sve napredno radikalne ili radikale napredne, osnaži podršku onih koji bagerom i brišu i pišu, zloupotrebljavaju procedure i rugaju se zakonitoti i pokaže nejakost razdrobljene stručne, umetničke i kritičke javnosti.
Demagoško tkanje prostro je pred nama da se bavimo da li je bolje spomenik ili kiosk, istorijska ličnost ili dame sumnjivog morala, devastiran prostor ili uređena površina? U momentu kada se diskusija preseli na teren klizav, protivnici se sapliću na tragove njihovog minulog učinka, stvarnosti koju su ostavili i treperave budućnosti koja se nudi.
Spomenik nije samo vizuelno sporan i nije arhitektonski i umetnički problem. On jeste primer još jednog otuđenog dela grada, netransparentnog načina odlučivanja, skrivenih podataka o ceni, izmene izgleda i namene prostora, ignorisanja primedbi stručnjaka i nametanja nove estetike. Postament i ovog spomenika sazdan je od neutoljive potrebe sadašnjeg vladara za monumentalnošću, megalomanijom, mitomanijom.
Kič nije samo pitanje izgleda i veličine spomenika. Kič, onaj politički je da pored devastiranih zgrada, urušenih škola, nedovršenih bolnica, neizgrađenih kilometara vodovoda i kanalizacije prioritetom smatramo milionsko izdvajanje za spomenik. Vučić je uspeo što nisu osvajači. Imamo dva Beograda. Jedan bez pijaće vode i struje i drugi koji se divi vodi iz fontana, lamapionima na kipovima…
Niko razuman ne spori ulogu i značaj Stefana Nemanje, sporan je način materijalizacije, mesto, vreme. Način koji izmešta iz istorijskog konteksta samog Stefana Nemanju. Mesto koje degradira postojeće. Vreme koje postavlja druge imperative. On ostaje užljebljen u sve postojeće podele, neznanja i podmetanja. Kao etalon za još jedan krug u igri sa svim jarbolima, gondolama, kulama i strahotama koje ova vlast kao zastave podiže.
Vlastodršci svaku zapitanost proglašavaju subverzivnom. Tako nam izmiču suštinska pšitanja. Koliko ljudi u Beogradu i Srbiji zna da postoji Osnovna škola “Stefan Nemanja”. U kakvom stanju se ona nalazi? Koje mesto u nastavnim programima zauzima Stefan Nemanja. Kako se tumači i objašnjava njegov doprinos kulturi i istoriji? Nije li logičnije, ispravnije i svrishodnije da smo umesto vašarske atrakcije prvo stvorili generacije koje znaju da valorizuju i pravilno tumače tradiciju i nasleđe? Sva naša obamrlost je proistekla iz galopirajuće bolesti obrazovnog procesa.
A, koliko je Stefan Nemanja efemeran samoj vlasti i tek zgodan materijal za gradnju svojih utvrđenja govori i nepodnošljiva lakoća i spremnost da zbog sadašnjeg trenutka krst zamene mačem.Original falsiikata. Banalizacija simbola. Obezvređivanja vrednosnog. Špahlom i dletom pravljena novokomponovana istorija.
Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs
Dodaj komentar