Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Naše heroine

MediaSfera

 

 

 

 

Piše: Jovana Ješić

Ilustracija: Ivančov Marijana, studetkinja fakulteta savremenih umetnosti

 

 

 

Kada sam bila mala roditelji su me stalno vodili na pozorišne predstave i tako se rodila moja ljubav prema pozorištu, ali i prema bioskopu. Za mene je pozorište nesvakidašnji događaj, za nas u publici, a verujem i za njih na sceni. To je najlepša stvar i to je živa umetnost koja se dešava sad, ovog trenutka dok smo u pozorišnoj sali.




Od marta sam besna, jer pozorišta ne rade. I već sam pisala o glumcima koji nemaju primanja već mesecima, o honorarcima. Pričala sam i o tome kako sam čim su izašli repertoari otišla po karte, a onda nedelju dana kasnije sam išla da te iste karte vratim, jer su nove mere ponovo zatvorile pozorišta. Tada sam bila jako besna i ljuta na krizni štab koji priča da je “otvaranje pozorišta prioritet zbog kulture”, a ista ta pozorišta su zatvorena, dok su kafići krcati. Kada su se pozorišta otvorila, uspela sam da odem na predstavu i ne mogu da vam opišem tu tugu i sreću koju sam u tom trenutku osetila. Tužna, jer je pozorišna sala gotova prazna i srećna, jer sam ponovo na najlepšem mestu na svetu.

Iz ljubavi prema pozorištu se rodila i ljubav prema glumcima, zapravo ljubav prema onome što govore. Priznati glumci koji se ne plaše da kažu šta misle su moj uzor.

Njima verujem, njih volim da slušam i volim od njih da učim.

Milena Radulović je javno progovorila o silovanju koje je doživela od strane “cenjenog” profesora glume u školi. Ispričala je strašnu i istinitu priču, i ona nije jedina koja je to uradila. Nakon nje su to uradile i druge devojke, ali i glumica Iva Ilinčić. I sada ne želim da vam pričam o sudskom postupku i o metodama koje nisu pedagoške, a koje je sprovodio Mika. Ne želim ni da vam pričam o ljudima koji govore “one su ga provocirale”, “nosile su prekratke suknje” i “zašto su ga tek sada prijavile?”, jer oni nisu zaslužili da se se spominju. O prebacivanju krivice na žrtvu ne treba pričati, jer žrtva nikada nije kriva i samim tim na nju ne može da se prebacuje krivica.

Želim da vam kažem da zastanete i da razmislite koliko veliki korak su napravile Milena, Iva i druge devojke. One su naše heroine! Nisu same i nemaju čega da se stide. Treba da im se zahvalimo, zbog dece koja su se spasila, zbog svih onih žena i devojaka koje su odlučile da prijave nasilnike i silovatelje. Moramo da im pružimo podršku zato što su je zaslužile.

Zaslužile su podršku i zahvalnost. Zapravo, zaslužile su mnogo više, ali pružimo im bar ovo. I nikada više nemojte da pomislite da je neka žena svojim izgledom, oblačenjem i stavom privukla silovatelja, već im odajte poštovanje za sve što su prošle. A ja, ja ću sada samo više ceniti i poštovati žene. Milena i Iva su pobedile strah i one naše heroine.

Dame, kraljice, glumice, žene!

Beskrajno vam hvala! Hvala ne samo zbog toga što ste progovorile o onome što vam se desilo, već i zato što ste nam kroz svoja glumačka ostvarenja ulepšali živote. Ali o tome ću drugi put, sada ste se oslobodile velikog terete i spasle sve nas.

Hvala vam!

Sada nam preostaje da se nadamo da će institucije da odrade svoj posao onako kako treba, ali i da se nadamo da će svi oni koji su govorili “o provociranju”, “prekratkim suknjama” i koji su postavljali pitanje “zašto su ćutale?” sada shvatiti da takve stavove i razmišljanja ne treba da imaju, već da moraju da podrže Milenu i Ivu, zato što su kroz isto to mogle da prođu njihove majke i sestre.

 


Jovana Ješić

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .