Istorija

Živojin Mišić: Srbin koji je postao jedan od najvećih vojskovođa svog vremena

Ko sme, taj može, ko ne zna za strah taj ide napred!

 

Pripremila: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Wikipedija

 

Na današnji dan 1921. umro je vojvoda Živojin Mišić, jedan od najboljih srpskih vojskovođa,vojni pisac i profesor na Vojnoj akademiji. Kao komandant Prve armije komandovao operacijama u Kolubarskoj bici, drugoj velikoj pobedi Srba nad austrougarskom vojskom u Prvom svetskom ratu. Napisao više vojnih dela, među kojima je najznačajnije „Strategija“.




Životni put darovitog srpskog vojskovođe Živojina Mišića bio je, doista, „duga i teška borba“. Rodio se 19. jula 1855. godine pod jednom „šeftelijom“ (šljiva ranka) u selu Struganiku, kao najmlađe trinaesto dete oca Radovana i majke Anđelije (Mišićevi roditelji imali su jedanaest sinova i dve kćeri).

Posle mukotrpnog trogodišnjeg školovanja u Ribničkoj osnovnoj školi, „jednog lepog avgustovskog dana 1867. godine“, mali Živojin je – „obučen u čisto novo i belo rublje“ i ispraćen od brižne majke rečima: „Srećan ti put, bubice moja“ – otputovao u Kragujevac, na „više školovanje“. Tu je završio prvi i drugi razred gimnazije, treći, četvrti i peti u Beogradu, a šesti ponovo u Kragujevcu. Po završetku šestog razreda gimnazije, upisao se u XI klasu Artiljsrijske oficirske škole, koju je završio tek 1880. godine (pitomci ove klase prekinuli su, posle druge godine, školovanja zbog rata s Turskom), tek dvadeset prvi u rangu, od ukupno 23 pitomca.

Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo

Ovaj primer najbolje pokazuje da uspeh u školi nije garancija već samo pretpostavka za uspeh u službi. Valja, međutim, reći da je Mišić pokazivao najviše sklonosti za one predmete koji daju osnovu za praktičan operativni rad i da je svoja prava teorijska saznanja proverio u surovoj ratnoj zbilji; učestvovao je dva oslobodilačka rata sa Turskom (1876. i 1877-1878), u kojima je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao dragocena ratna iskustva, ono što u školi nije mogao da nauči, sve da je bio i prvi u rangu.

U ratu sa Bugarima 1885. godine, komandovao je 1. bataljonom 5. puka Drinske divizije. Poraz koji je srpska vojska pretrpela na Slivnici, teško je pao Živojinu Mišiću i njegovim saborcima, što se jasno vidi iz njegovih Uspomena, u kojima je, pored ostalog, zabeležio: „Svoj gnev i prokletstvo izlili smo u mislima na naše vojno i državno rukovodstvo, koje sa njemu svojstvenom lakomislenošću dozvoli da bez ikakve nužde dođe do ovog sloma i našeg uniženja.“

Redovno napredovanje u činu i postepeno uzdizanje na sve odgovornije položaje

Početkom 1887, posle uspešno položenog ispita za čin kapetana II klase, Mišić je upućen u austrijsku školu gađanja, u Bruku na Lajti. Tamo je za vreme školovanja preveo na srpski jezik celokupno uputstvo o ustrojstvu škole, sa detaljnim opisom strelišta, meta i nastavnih planova, i elaborat predao Ministarstvu vojske, gde je po povratku u zemlju izvesno vreme radio.

Godine 1888. postao je pripravnik za generalštabnu struku, da bi 1891, nakon uspešno položenih završnih ispita iz 13 predmeta, bio preveden u generalštabnu struku, unapređen u čin kapetana I klase i postavljen za načelnika štaba Šumadijske divizijske oblasti; godinu dana docnije, položio je, „bez ikakvih primedbi“, ispit za generalštabnog majora.

Prirodna obdarenost, široko vojno obrazovanje, neiscrpna radna energija, istrajnost i pedantnost u radu, obezbedili su mu redovno napredovanje u činu i postepeno uzdizanje na sve odgovornije položaje: bio je komandant bataljona, puka i divizije i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba; jedno vreme je predavao strategiju na Višoj školi Vojne akademije (ta predavanja je objavio 1907. godine u obimnoj studiji), a bio je i počasni ađutant kralja Aleksandra Obrenovića. Posle Majskog prevrata, oficiri zaverenici su ga udaljili iz vojske; penzionisan je 1904. u činu generalštabnog pukovnika.

Dve godine docnije, Mišić je, zbog opasnog zaoštravanja vojno-političke situacije, reaktiviran (1909. godine) i postavljen za zamenika načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti, kao najbliži Putnikov saradnik, radio je na reorganizaciji, naoružavanju i drugim pripremama srpske vojske za rat protiv Turske, kao i na razradi ratnog i početnog operacijskog plana za odbranu zemlje od austrougarske agresije.

Balkanski ratovi

Struganik: rodna kuća vojvode Živojina Mišića

U Balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je – kako s razlogom ističe akademik Živko Pavlović – u najtežim situacijama „svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Stoga je, neposredno po završetku Kumanovske bitke, unapređen u čin generala.

Naročito se istakao lucidnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je štab Vrhovne komande u Skoplju razmatrao pitanje na kojoj liniji treba primiti odsudnu bitku.

Uprkos tome, Mišić je neposredno po završetku Drugog balkanskog rata po drugi put penzionisan. Ovoga puta „crnorukci“ su iskoristili odlazak vojvode Putnika na lečenje u Glajhenberg, da se ponovo obračunaju s Mišićem, kome nisu mogli da oproste što je bio počasni ađutant poslednjeg Obrenovića. Međutim, čim je postalo očevidno da se rat između Austro-Ugarske i Srbije ne može izbeći, Mišić je reaktiviran (jula 1914.) i postavljen za Putnikovog pomoćnika.

Već u samom početku rata, Putnik i Mišić su – spretnim saobražavanjem početnog operacijskog plana sa stvarnom situacijom i znalačkim manevrima po unutrašnjim operacijskim pravcima, bacajući usiljenim marševima svoje divizije s jednog na drugi deo fronta i držeći čvrsto sve operativne konce u svojim rukama – stvorili uslov za prvu savezničku pobedu nad Centralnim silama, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta 1914).

Vojnički talenat

Mišićev vojnički talenat došao je do punog izražaja tek u velikoj Kolubarskoj bici, u kojoj je austrougarska Balkanska vojska pretrpela katastrofalan poraz. Primio je komandu nad Prvom armijom 14. novembra 1914, u veoma kritičnim trenucima, kada je, zbog velikih gubitaka na Mačkovom kamenu i svakojakih oskudica, u toj armiji nastupila opšta fizička i duhovna klonulost, i kada je mnogima izgledalo da je njen raspad neminovan. I u tim dramatičnim trenucima Mišić je bio optimista; znao je da ima trenutaka kada i oni najhrabriji beže, ali je isto tako znao da se poljuljani borbeni duh premorenih trupa Prve armije može popraviti i neumorno se dao na posao, ne prezajući pri tome ni od nepopularnih mera.

Nemajući drugog izbora da svoje trupe prikupi, sredi, odmori i popuni, na svoju ruku je napustio Suvobor i svoju armiju povukao na položaje kod Gornjeg Milanovca. Tri dana docnije, obavestio je Vrhovnu komandu da će Prva armija 3. decembra izjutra preći u napad, usmeravajući glavni udar pravcem Ručići-Vranovica-Prostruga. Obradovan ovom novom samovoljnom odlukom generala Mišića, vojvoda Putnik je izdao direktivu da i ostale armije i grupe 3. decembra pređu u opštu protivofanzivu.

Prelaskom u protivofanzivu baš 3. decembra, upravo u trenutku kada su austrougarske Balkanske snage vršile promenu pravca glavnog udara, srpska vojska je priredila neprijatelju strategijsko iznenađenje i time stekla premućstva od neprocenjivog značaja za dalji tok, pa i konačan ishod bitke. Nosilac srpskog protivofanzivnog manevra bila je Mišićeva armija, koja je u međuvremenu popunjena izvesnim brojem ljudi i neophodnom količinom artiljerijske municije.

U rano jutro 3. decembra 1914., sve četiri divizije Mišićeve armije energično su se ustremile na 16. korpus Poćorekove Šeste armije na liniji Mramor-Ručići-Donji Branetići-Galič i, posle oštre trodnevne borbe, na leđima potučenog neprijatelja, izbile na suvoborsku gredu, probile front austrougarske Šeste armije, a potom – goneći bezobzirno i drsko njene razbijene brigade, divizije i korpuse i vukući napred i ostale srpske armije i grupe – proširila taktički proboj neprijateljevog fronta u operativno-strategijski uspeh.

U nastavku operacije, Mišićeve trupe su osujetile nameru felcajgmajstera Poćoreka da zaustavi rastrojenu Šestu armiju na liniji Povlen – Valjevo – Kolubara, ponovo naterale u panično bekstvo njegove elitne korpuse i, u nezadrživom naletu, 13. decembra izbile na obale Save i Drine, očistivši ih od poslednjih ostataka potučene Šeste armije.

U toj bravuroznoj protivofanzivi, Prva armija je izgubila 4.073 vojnika, podoficira i oficira, ali su neprijateljevi gubici bili mnogostruko veći. Od Kolubare do Šapca, pred pobedonosnim.

Mišićevim divizijama iskrsavale su tragične slike Napoleonovog odstupanja iz Rusije 1812. godine: duž puta su nemoćno ležale stotine iznemoglih vojnika, izvrnuti automobili, zdrobljeni zagrebački, sarajevski i novosadski fijakeri i kola, razbacane puške, municija i razna ratna oprema: razriveni drumovi bili su bukvalno zakrčeni hiljadama lipsalih konja i zaglibljenih topova, čije su čeljusti žalosno štrčale u nebo.

Čin vojvode

Vojvoda Živojin Mišić

Među vojnim istoričarima i stručnjacima vlada nepodeljeno mišljenje da je Mišić, za sve vreme trajanja srpske protivofanzive nepogrešivo reagovao ia nepredviđene događaje, ne obazirući se pri tome na zapovesti Vrhovne komande, koje je u tri maha svesno kršio, svaki put s razlogom. Krupni uspesi Prve armije omogućili su vojvodi Putniku da u završnoj fazi bitke usmeri napad Druge i Treće armije ka Beogradu i da za svega četiri dana potuče austrougarsku Petu armiju i protera poslednje ostatke Balkanskih snaga sa srpske teritorije, nanevši im ogromne gubitke: 319.000 ljudi izbačenih iz stroja.

Neposredno po završetku bitke, načelnik štaba austrougarske Vrhovne komande Konrad u svom dnevniku je zabeležio: „Na Balkanu smo izgubili svoje pozicije, koje bi se mogle povratiti samo jednom pobedonosnom odlukom na ruskom frontu ili srećnim završetkom rata uopšte.“ Za tu najveću pobedu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, Živojin Mišić je dobio čin vojvode i najveće srpsko odlikovanje.

Za vreme teških i krvavih operacija srpske vojske u jesen 1915. godine, vojvoda Mišić je, celishodnim rasporedom snaga i pravovremeno preduzetim kratkim i snažnim protivnapadima u prostoru Gornji Milanovac, Čačak, Valjevo, osujetio nameru feldmaršala Makenzena da obuhvati levo krilo srpske vojske i spreči njeno povlačenje dolinom Ibra. Pošto njegov predlog o prelasku srpske vojske u opštu protivofanzivu, iznet na sednici komandanata armija u Peći, nije prihvaćen, vojvoda Mišić je proveo svoju armiju preko Rožaja, Andrijevice i Podgorice do Skadra.

Maršujući po teškom i besputnom terenu na snežnoj vejavici, gladni i fizički krajnje iscrpeni, njegovi vojnici su masovno umirali, ali su, ipak, u sadejstvu sa savezničkom crnogorskom vojskom, uspešno zaštitili desni bok srpske vojske za sve vreme njenog povlačenja preko crnogorskih i albanskih vrleti na Jadransko primorje. Na tom teškom i zamornom maršu, vojvoda Mišić se teško razboleo, pa je po dolasku u Skadar upućen u Italiju na lečenje. Odatle je, na poziv maršala Žofra, otputovao u Francusku i obišao Zapadni front, da bi se početkom septembra 1916. godine ponovo našao na čelu srpske Prve armije i u Gorničevskoj bici i teškim borbama u luku Crne reke ispoljio kvalitete neumornog pregaoca i velikog vojskovođe, zbog čega je, posle oslobođenja Bitolja, dobio visoko englesko odlikovanje.

Najslavnija stranica srpske ratne istorije

Najveći uspeh vojvode Mišića posle Kolubarske bitke vezan je za savezničku solunsku ofanzivu 1918. godine, u kojoj je srpska vojska ispisala jednu od najslavnijih stranica svoje ratne istorije. Glavni teret te ofanzive nosila je srpska vojska (Mišić je bio načelnik štaba Vrhovne komande), koja je, ojačana sa dve francuske divizije i teškom artiljerijom, probila, 17. septembra, nemačko-bugarski front na Dobrom polju i Kozjaku i kao lavina se obrušila u dolinu Vardara.

Mada su krila i bokovi srpske vojske, zbog sporog napredovanja britanskih i francuskih snaga kod Dojrana i Bitolja, bili opasno izloženi bočnim napadima, njene divizije su, izvršavajući Mišićevu direktivu „da treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage“, nastavile energično nadiranje i 29. septembra prinudile bugarsku vojsku na kapitulaciju, u sadejstvu sa savezničkim snagama, razume se.

U nastavku ofanzive, srpska vojska je bez predaha gonila rastrojene nemačke i austrougarske trupe, ostavljajući francuske i britanske snage na rizičnom odstojanju (oko 200 kilometara). Uprkos tome i izričitom naređenju glavnog savezničkog komandanta Franše d’Eperea da se privremeno zaustavi nastupanje srpske Prve armije, Mišić je odobrio odluku komandanta te armije vojvode Petra Bojovića da napadne i zauzme Niš.

Zahvaljujući tome, Prva armija je, u trodnevnim borbama (9. do 12. oktobra) razbila nemačku Jedanaestu armiju, nastavila nezadrživo gonjenje njenih razbijenih trupa i 1. novembra oslobodila Beograd. Ovaj bravurozni marš srpskih armija sa vrhova Moglenskih planina do Save i Dunava, koji je posle kraćeg predaha nastavljen i dalje čak do Arada, Temišvara, Baje i Pečuja, kao i briljantno komandovanjs Prvom armijom u Kolubarskoj bici, uvrstili su vojvodu Mišića u red najvećih vojskoviđa Prvog svetskog rata.

Iz velikog broja pohvala i priznanja izrečenih u to vreme o srpskoj vojsci i vojvodi Mišiću, navešćemo samo ono što je rekao predsednik engleske vlade Lojd Džordž: „Solunskom ofanzivom zadat je smrtni udarac Centralnim silama… Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala ovoga rata, vojvoda Mišić, izveli su proboj fronta sa neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovoga rata…“

Demobilizacija i bolest

General Živojin Mišić u štabu Prve armije 1914. godine

Posle demobilizacije Vrhovne komande, Mišić je postavljen za načelnika Generalštaba nove – jugoslovenske vojske, ali je njegov rad na ustrojstvu te vojske ubrzo prekinut; umro je 20. januara 1921.

Naime, posle sukoba sa regentom Aleksandrom u maju 1920. godine uskoro je pao u bolesničku postelju. Ubrzo je upućen na lečenje. Tokom lečenja u Parizu odlučio je da napiše svoje memoare, koje nije uspeo da dovrši. Pošto su lekari konstatovali da je bolest uzela takav mah da je njegov oporavak bio bezizgledan, vojvoda Mišić je odlučio da se vrati u Beograd. Smešten je u Vračarski sanatorijum, gde je bio okružen najtoplijom lekarskom pažnjom. Četrnaest meseci se borio sa opakom bolešću, za koju nije bilo leka.

Na Petrovdan,  12. juna 1920. godine, regent Aleksandar ga je, posle liturgije crkvi S. Petra u Topčideri, sa odredom vojske posetio u Sanatorijumu i tom prilikom održao govor u kome je obolelom bojnom vojvodi, ovog puta biranim rečima odao najveće priznanje za predanu službu otadžbini, za velike vojne zasluge, posebno za kolosalno komandovanje trupama u proboju Solunskog fronta, u toku solunske ofanzive i oslobađanju otadžbine 1918. godine. Potom je mešoviti odred vojnika pred Sanatorijumom održao defile u čast vojvode Mišića. Nakon ove počasti, narednih dana počele su tegobe, koje su ozbiljno narušile vojvodino zdravlje.

Vojvoda Živojin R. Mišić je preminuo u 20. januara 1921. godine u 5.30 časova pre podne. Tog jutra vojvoda se obezdanio, izgovarajući pritom poslednje reči sa teškim bunilom u kome je sanjao neki od njegovih sjajnih bojeva te je izgovorio:„Opšta situacija je dobra. Oni se povlače…”

Poslednji ispraćaj

 

Sahrana vojvode Mišića

Na vest o smrti izdato je službeno saopštenje, da je nosilac najviših srpskih i stranih odlikovanja zauvek sklopio oči u Vračarskom Sanatorijumu u svojoj 66. godini, posle duge i teške bolesti. Smrt slavnog vojskovođe i najpopularnijeg vojnika Srbije, duboko je potresla sve građane.

Po rešenju Ministraskog saveta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, organizovana je državna sahrana. Kovčeg sa telom vojvode Mišića bio je izložen u velikoj dvorani Oficirskog doma. Celo prepodne  21. januara, nepregledne kolone naroda stajale su pred oficirskim domom i u mimohodu prolazile pored kovčega i odavale poslenju poštu slavnom bojnom vojvodi.

Sahrana je održana uz velike građanske i vojne počasti 22. janurara 1921. godine, a njoj su prisustvo­vali regent Aleksandar I Karađorđević, člano­vi kraljevske vlade, prestavnici skupštine, oficirskog ko­ra i glavnog generalštaba, ratni drugo­vi, delegacije saveznič­kih zemalja, po­ro­dica, sveštenstvo i neko­liko stotina hiljada građana. Tačno u 10 časova pogrebna povorka je krenula ispred Oficirskog doma prema Sabornoj crkvi. Izgledalo je kao da se ceo Beograd kreće u njoj. Opelo Vojvodi je služio patrijarh srpski Dimitrije sa episkopom Irinejom i mnogobrojnim sveštenstvom.

Spomenik mu je otkriven 3. decembra 1922. godine, a slavni 17. pešadijski puk je poneo ime Vojvode Mišić.

Porodica vojvode Živojina Mišića

Živojin je svoju suprugu Lujzu Krikner (1865-1956)  upoznao kada je imala šesnaest godina u Aranđelovcu. Njen otac Fridrih Krikner, Švajcarac nemačkog porekla i beogradski građevinski preduzimač, gradio je hotel „Staro Zdanje“ u Bukovičkoj banji. U leto  1881. godine Kriknerovi su letovali u Aranđelovcu, a u isto vreme potporučnik Mišić je imao manevre u okolini. Na balu koji su priredili Aranđelovčani jedne večeri, prisustvovali su Lujza sa roditeljima i mladi potporučnik Živojin Mišić. Lujzin otac Fridrih nije odobravao veridbu svoje kćerke sa Živojinom jer, kako ga je opisao: On je seljački sin, oficir sa malom platom, koji je često mogao biti premeštan, a glavni problem je bio taj što im vere nisu bile iste.




Zbog takve očeve odluke Lujza je pobegla za Živojina, pa joj otac nije dao miraz. Venčali su se 30. oktobra 1884. godine u beogradskoj  Vaznesenjskoj crkvi.

Imali si šestoro dece, sinove: Radovana (1887—1945), bankarskog činovnika i predsednika sokobanjskog sreza, zarobljenog kao rezervnog potpukovnika  JV u proleće 1941. blizu Foče i interniranog u Nemačku, gde je umro u zarobljeništvu i sahranjen u Nirnbergu. Njegovi posmrtni ostaci su preneti 1968. godine i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju; Aleksandra (1891—1941), v.d. upravnika Vranjske banje, rezervnog majora, pripadnika JV u Otadžbini, koga su streljali Nemci u Valjevu decembra 1941. godine; Vojislava (1902—1974), inženjera agronomije, učesnika NOBA-a, koji je robijao na Golom otoku; i kćeri: Eleonoru (1885—1952), koja je najpre bila udata za Bogdana Anđelkovića, oficira, a posle njegove pogibije za Mihaila Markovića, valjevskog apotekara; Olgu (1886—1977), udatu za slikara Milana Milovanovića i Anđeliju (1889—1969). koja se nije udavala.

Izvor: RTS, Wikipedia



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .