MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Roditelji su me učili da nikada ne treba da lažem zato uvek govorim istinu i iskrena sam do srži. To me je puno puta debelo koštalo.
Često se i naljutim na sebe što nisam slagala, manje bi me bolelo, to bar mislim. Zima je, a na radiu kreće Čolina pesma i kaže: “Oktobar je počinje sezona kiša”. Neću vam sad pisati o tome kako je suludo na radiu puštati pesmu o mesecu koji je već davno prošao, zato što sam ja uvek za Čolu i svaku njegovu pesmu. Sada ću vam ispričati o jednoj neprijatnoj situaciji koja mi se desila u oktobru.
Ja se već 6 godina gotovo svakog dana vozim gradskim prevozom, iako vozačku dozvolu imam već 2 godine nemam taj luksuz da vozim samo kola te zato moram da koristim gradski prevoz.
Kad sam krenula u srednju školu izvadila sam BusPlus i 4 godine svakog meseca sam uplaćivala 1120 dinara kako bih mogla da se vozim gradskim prevozom. Od moje kuće do moje srednje škole ima “tri dana jahanja” što bi se reklo, odnosno sat ipo u proseku, ali je sreća ta što imam direktnu liniju 55 Železnik – Zvezdara.
Tada sam, verujem, bila jedna od retkih srednjoškolaca koji su imali kartu za autobus, svi su kontrolorima govorili “srednja škola”, kontrolori su ih uglavnom samo pogledali ispod oka i prošli, tek po neki su znali da dobace “srednja škola mora da ima kartu”.
Kada sam pošla na fakultet izvadila sam novi BusPlus, sada za studente i plaćam ga oko 1200 dinara mesečno. Tu kartu obnavljam jednom godišnje, svakog oktobra kad krene nova akademska godina.
Ovog oktobra sam pribavila dokumenta i uputila se ka centrali da obnovim svoju BusPlus kartu. Centrala se nalazi u zgradi Beograđanke. Ja sam od kuće krenula u ranim jutarnjim časovima i u autobus ušla bez karte.
Kod Višegradske su ušle dve kontrolorke i dok mi je jedna prilazila ja sam se pitala da li da slažem da sam srednja škola i da dobijem osuđivački pogled ili da kažem istinu, odnosno da sam student bez karte koji je krenuo da obnovi svoju kartu.
Naravno, odlučila sam se za istinu.
Kontrolorka me je odmah napala i bila je odlučna u tome da mi napiše kaznu, odnosno prekršajni nalog. Ja sam pokušala da je zamolim da to ne uradi, jer sam student, a svi znamo da studenti nemaju mnogo novčanih sredstava i da su izvori prihoda mali.
Pozvala je nadređenog kako bi proverila da li stvarno uplaćujem BusPlus svakog meseca i dobila je potvrdan odgovor i od mene i od nadređenog. Putnici su stali na moju stranu govoreći joj: “Pa pusti devojku, rekla ti je istinu”, kontrolorka je ostala pri svojoj odluci. Ja, veoma ljutito i odsečno joj kažem: “Prvi put uđem u autobus bez karte i vi hoćete da mi napišete kaznu, a postoje ljudi koji se godinama švercuju”, ona mi u ruke pruža moj BusPlus, ličnu kartu i prekršajni nalog moleći me da napustim vozilo.
Bezobrazno joj odgovaram: “Sram da vas bude! Ovde sam i planirala da izađem, kako bih otišla u centralu da obnovim kartu”. Odlazim u centralu, i pored obnove karte, plaćam i kaznu. Ona mene tereti za “napad na službeno lice”, “neposedovanje karte”, “onemogućavanje kontrolora da obavlja svoj posao”.
Kazna je bila 12.000 dinara. Eto, ako vas je ikada zanimalo koliko košta istina, košta 12.000 dinara.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar