Milica Cincar-Popović: Nj. V. Kokosov orah

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay, privatna arhiva Milica Cincar-Popović

Danas me je jedna mlada Baležnka, buduća doktorka, pitala raste li voće u Evropi. Otvarala sam joj preko Interneta slike našeg voća, ali i nutricionističke podatke, jer je razlika neočekivana. Tropsko voće ima tako malo šećera, da ljudi oboleli od dijabetesa mogu da ga jedu bez restrikcije, čak i slatki mango. S druge strane, količine C i A vitamina u njemu daleko premašuju one koje sadrže biljke iz manje osunčanih krajeva. Zato se tropsko voće koristi za detoks. Naše je, međutim, ukusnije i mirisnije.

Ovde nema borovnica, trešanja, grožđa, šljiva, ali postoje dva drveta koja i na Baliju i u Srbiji uspevaju podjednako dobro. To su dud i dunja. Verovali ili ne, danas sam se s našom domaćicom dogovorila da napravimo kitnikez. Turšija ne postoji, jer nema potrebe za zimnicom, ali postoje fermentisana pića i hrane koje popravljaju crevnu floru. Najpopularniji su jakult – fermentisano obrano mleko u kome se gaji Lactobacilus Shirota, a uzima se maksimalno jedna kafena šoljica dnevno i aćar – mešavina krastavca, šargarepe i luka kojoj se doda malo pirinčanog sirćeta, pa se ostavi da odstoji na toplom 2-3 sata . Jakult se pije ujutru na prazan stomak, kao probiotik, dok se aćar jede sa nudlama ili pirinčem, kao obrok.

Moj stomak, navikao na sirovu biljnu hranu, nije imao problem da se prilagodi novoj ishrani. Iskreno, više od 80% namirnica koje pojedem čini voće. Već 3 sedmice sam ovde i još uvek ne mogu da pogledam korpu s voćkama, a da trenutno ne osetim glad. Omiljeni su mi: male banane, veličine mog palca, koje su slatke i sadrže sitne, meke, jedva vidljive semenke; rambutan – voće koje je spolja crveno i dlakavo, a iznutra ima beli jestivi deo, ukusa i kakvoće belog grožđa a veličine šljive, sa velikom semenkom u sredini; i mali ananas, veličine krupne jabuke. Najzasitnija je papaja, dok žeđ najbrže gasi voće koje na preseku izgeda kao šestokraka zvezda – star fruit.

Ovo zeleno na slici nije jabuka  Granny Smith iako spolja na nju liči; to je guafa, vrsta zelene dunje, koja se koristi u salatama i sosovima, ali i kao lek za one čiji stomak nije navikao na ovoliko voće – čaj od dunjinog lista leči dijareju bez obzira gde ta dunja raste i kako se zove.

Kokosov orah raste posvuda, kao kod nas kesten. Međutim, uprkos svemu što smo videli u filmovima i videima na temu “kako otvoriti kokosov orah”, ta drvena braon kugla, kada je suva iznutra, ne služi za jelo. Jedini razlog zbog koga se zreo, sasvim odrvenjen plod kokosovog oraha bere, jeste da ne padne nekome na glavu. Možda postoji i još jedan – da se izveze naivčinama koji žele da budu “in” jedući tzv. “zdravu hranu” o kojoj se nisu informisali. Stvari ovako stoje: jede se mladi plod kokosovog oraha, koji nije tako teško otvoriti. I, da – to je zaista čudesna biljka.

Indonežanska reč za kokosov orah je kelApA. Hindu poznaje čak nekoliko naziva za ovo voće, od kojih jedan znači “sve što je čoveku potrebno”. Kao što je svaki pčelinji proizvod, uključujući i njen izmet, lek za čoveka ako se pravilno koristi, tako je i svaki deo kokosovog oraha, od stabla do ploda, za čoveka koristan. Mladi plod je zelene boje. Kada se otvori sataricom ili velikim nožem, tako što mu se otfikari gornji deo, kao poklopac, iz njega se vade kokosova voda i meka, želatinozna bela pulpa. Jedan plod, koji košta oko 69 dinara, ima od 1/2l do čak 1l vode, koja je krcata kalcijumom, gvožđem, magnezijumom, natrijumom, kalijumom, fosforom, cinkom, bakrom i selenom. Uz to je iste gustine kao i krvna plazma, zbog čega direktno ulazi u krv – lako hidrira ćelije i lako ih “ispira”.

Prvo što sam primetila, kad sam počela svako jutro da pijem po 2.5dcl kokosove vode, bilo je da su sve moje telesne izlučevine dobile užasan vonj, a urin uz to i fluorescentnu, jarku, žuto-zelenu boju. U Beogradu sam se hranila organskom, pretežno sirovom hranom, ne koristim kozmetiku, ali kokosova voda je počeprkala neke nečistoće i počela da ih izbacuje iz mene. Oko 15 dana je kupatilo posle mene smrdelo na konjušnicu, pre nego što je sve opet postalo normalno. Da bi se organizam nahranio, dok se pije kokosova voda, jede se i želatinozna pulpa, sastavljena u visokom procentu od masnoća srednjeg lanca, tj. onakvih kakve učestvuju u građi mijelinskog omotača. Kokosov orah je jedina namirnica koja se direktno ugrađuje u naš nervni sistem.

Kokosovo mleko se dobija tako što se mlada pulpa sjedini s kokosovom vodom – može da se kupi gotova, a može i da se napravi kod kuće, ako imate dobar blender. Dodavanjem nekog sirišta, npr. soka limete, od tog mleka se dobijaju jogurt ili sir. Odmah da vam kažem – ako je retko, onda je lažno; možete da ga dodate kafi ili kolačima zbog arome, ali nema razloga da ga skupo platite. To lažno kokosovo mleko dobija se mešanjem kokosovog brašna i vode u jakim blenderima; bele je boje i ima miris kokosa, ali ništa od njegovih nutritivnih kvaliteta. Jer, kokosovo brašno nastaje rendanjem suvog, tvrdog “mesa”, tj. otpatka. Zato je i jeftino.

Kokosom se hrane trudnice, dojilje, bolesni i rekonvalescenti, a kokosova voda je prva hana koju beba sme da proba nakon majčinog mleka. Svi hvalospevi kokosu modernih američkih nutricionista su tačni, ali odnose sa na mlad plod. Onaj što morate da bušite “hilti” bušilicom, dobar je samo za ukras.