Istorija

Mojkovačka bitka: Dana kada je „šačica“ Crnogoraca spasila Srbiju

MediaSfera

 

 

Nakon što je austrougarska sila shvatila da srpska vojska ima nameru da se povuče preko teritorije Crne Gore, Kosova i Albanije ka moru neprijateljska komanda donela je odluku – taj se put mora preseći i tako jednom za svagda uništiti Srbija i usput zauzeti Crna Gora. Ono što nisu očekivali bila je „šačica“ Sandžačke vojske pod komandom serdara Janka Vukotića.




Mojkovačka bitka je vođena od 6. januara do 7. januara 1916. godine u okolini Mojkovca i u njoj je Sandžačka vojska kraljevine Crne Gore uspešno zaustavila austrougarsku ofanzivu, čime je omogućeno povlačenje vojske kraljevine Srbije preko delova kraljevine Crne Gore ka Jadranskom moru. Vojskom kraljevine Crne Gore je komandovao serdar Janko Vukotić, a od ovog slavnog boja prošlo je tačno 104 godine.

Austrougarska vojska je sva raspoloživa sredstva poslala na front od Višegrada do Mojkovca pokušavajući da ostvari svoj naum – zauzimanje Crne Gore i definitivno slamanje Srbije.

Glavni deo austrougarske vojske nalazio se na liniji Rožaje, Sjenica, Bijelo Polje dok je drugi deo napadao iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. Sve u svemu bilo je tu oko 20.000 vojnika sa 70 topova i više od 200 topova koncentrisanih u Boki i usmerenih ka Lovćenu. Crnogorskih boraca bilo je manje od 7.000.

Borba Davida i Golijata

Stanje u crnogorskoj vojsci bilo je veoma teško. Vojnici su bili slabo obučeni, posebno za zimske uslove. Nosili su ono što su poneli od kuće poneli, a tek na svakih nekoliko dana su dobijali po pola kilograma hleba.

I oružje je bilo problem. Crnogorski vojnici su nosili puške kalibra 7,62 milimetara, tzv. “Moskovke“ od kojih većina nije imala bajonete. Cela Sandžačka divizija imala je ukupno 39 mitraljeza, a nedostajala je i municija.

Do glavnog okršaja došlo je u okolini Mojkovca. Na Badnji dan, 6. januara, general Rajner izdao je naredbu za napad, misleći da će naići na nespremnu crnogorsku vojsku i tog, prvog dana bitke, uz velike gubitke na obe strane, neprijatelj je zauzeo Bojinu njivu u Uloševinu, čime su ugrozili ključnu odbranu “mojkovačkih vrata”.

Međutim, serdar Vukotić, imao je drugačiji plan. On je procenio da će bitka narednog dana biti ključna. Zato je napustio štab u Kolašinu i na položajima kod Mojkovca doneo odluku da se izvrši kontranapad.

Prema planu, u zoru, na Božić 7. januara, Uskočki bataljon, pod okriljem noći i jutarnje magle, crnogorska vojska udarila je na austrougarsku.

“Junaci iz bajke”

U snegom zavejanim gorama počela je borba, uz grmljavinu topova i zvukove bajoneta. Uskočki bataljon je hrabro izdržao napade, omogućavajući Kolašinskoj brigadi napad na Bojinu njivu. Pet bataljona i dve čete izviđača Kolašinske brigade i Prvi i Treći regrutski bataljon iz Drobnjačko-uskočke brigade kreću u siloviti napad. U borbu se kasnije uključuje i glavnina Drobnjačkog bataljona. Juriš i protivjuriš ređali su se skoro bez prestanka.

Austrougari su bili prinuđeni da uvedu svoje rezerve i tako, pred nadmoćnijim neprijateljem, Rovčani su bili primorani da se povuku. Ipak, ostali položaji Kolašinske brigade su zadržani.

Serdar Janko Vukotić naređuje da se “po svaku cenu” zauzme Bojina njiva. Desno od Rovačkog bataljona borili su se Prvi i Treći regrutski bataljon, sastavljeni od mladića starih od 18 do 21 godine. Kako su svi bili mladi, jaki i poprilično uvežbani od obučenih oficira, njima su davani specijalni zadaci, ali ni oni, nakon dva juriša, junačke borbe i mnogo žrtava nisu uspeli da povrate ovo strateško mesto.

Tada u borbu ulazi jedina rezerva koju su Crnogorci imali – Drobnjački bataljon. Bataljon je otpočeo napad i uspeo da zauzme prvi red rovova, ali ne i drugi, pa su se vratili na polazne položaje. Posle kratkog predaha i pripreme, sve tri čete poravnavaju se u jednu liniju, i posle kratke paljbe svi zajedno kreću u siloviti juriš.

Neprijatelj se nije mogao odupreti brzom prodoru Drobnjaka, koji su uletali u rovove i borbom izbliza, na nož i bajonet, zauzimali jedan po jedan. Pod silinom juriša, neprijatelj napušta Bojinu njivu.

Nakon zatišja, general Rajner je u bitku uveo svoje zadnje snage iz rezerve, čak je i lično, sa isukanim mečem stao na čelo vojske i predvodio napad, ali su svi ostali na svojim položajima.

Poraženi pobednici

Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Nakon ove bitke slava crnogorske vojske odjeknula je svetom. O hrabrosti ovih ljudi najbolje govore zapisi samih njihovih neprijatelja! Pukovnik Rihter je zapisao da “hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova”. General Hecendorf mnogo kasnije je izjavio: “Borili smo se protiv junaka iz bajke…”

Mojkovačka bitka je u narodu poređena sa Termopilom, a pamte se i kasnije reči vladike Nikolaja: “Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.”

„Iako zalud“, kako je serdar Janko Vukotić rekao u poslednjoj poruci svojim junacima, bitka je dobijena i okončana 10. januara, a slava oružja crnogorske Sandžačke vojske u, kako su ga Crnogorci nazivali, Veljem ratu, krunisana je mojkovačkom pobedom i ispunjenjem duga prema bratskoj srpskoj vojsci.

Delovi dve austrougarske divizije, 53. i 62, ukupno 14 bataljona, zaustavljeno je i naterano na povlačenje. Tri velika dana na Mojkovcu protekla su u neprekidnim borbama. Crnogorska Sandžačka vojska je bila svesna da je to bitka za uspešno povlačenje srpske vojske zbog čega austrougarska armija nije uspela da zatvori „mojkovačka vrata“.

Ta kapija je ostala slobodna čak i kada je srpska vojska već preko Albanije izbijala na more.

Još ne znajući za katastrofu, za više od 280 topova koji su četiri dana i četiri noći, po naređenju generala Vebera, tukli po Lovćenu, crnogorski promrzli i izgladneli vojnici su na Mojkovcu odbranili staru granicu na Tari.

Vest o padu Lovćena nekoliko dana kasnije delovala je kao grom iz vedra neba, jer je svaki od vojnika znao: kada padne Lovćen palo je Cetinje, a kada padne Cetinje pala je i Crna Gora.

Nastala je čudna situacija u kojoj pobeđeni neprijatelj beži, a pobednik treba da napusti položaj ne znajući kome da ostavi Mojkovac, kome mrtve na položajima, kome artiljeriju i toliko željene mitraljeze i haubice.

Poslednje naređenje štaba crnogorske Sandžačke vojske izdato je jednom naredniku iz Štitarice. Narednik se zvao Novak Vuković, a naređenje je glasilo: uništiti sva oružja da ne bi koristilo neprijatelju.

Kada je sve što se moglo sakupilo, narednik Vuković je zapalio barut. Usledio je ogroman plamen i eksplozija koja se čula sve do Kolašina, Rovaca i Morače. Dok su letela i padala parčad čelika po obližnjim kućama i snegom prekrivenim livadama, vojnici su plakali.

Najveći značaj Mokovačke bitke bilo je sprečavanje austrougarske vojske da preseče povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, i dalje ka Krfu.

Raspušteni vojnici ili idu kućama, ili odlaze u komite. Nemali broj napušta zemlju bežeći u inostranstvo ili se pridružuje srpskoj vojsci i sa njom prelazi Albansku golgotu.

Posle Mojkovačke bitke, serdar Janko Vukotić interniran je u zarobljenicki logor u Mađarskoj – Boldogason, potom u austrijski logor Karlstajn, a onda u Osijek. Iz Osijeka se vratio u Crnu Goru krajem novembra 1918. godine.

Mojkovačka bitka postala je posljednja vojna operacija vojske Kraljevine Crne Gore. Nakon oslobođenja 1918. Crna Gora ulazi u sastav Kraljevine Jugoslavije.

Rastanak serdara i kralja Nikole

Kada je kralj Nikola posle raspuštanja crnogorske vojske odlučio da napusti zemlju, serdar Janko ga je odgovarao. „Janko, hvala ti za sve, vernu službu, ali sam ipak odlučio da idem sa porodicom za Italiju!“, rekao mu je kralj. „Sretan put, gospodaru, ali naše se oči više ne gledale“, odgovorio je serdar i spustio slušalicu.

Posle toga je ponovo uspostavljena veza i kažu da ga je dva sata ubeđivao da se vrati. Svedoče da je kralj pod stare dane često znao da kaže: „E, Jakša, Jakša, što te ne poslušah!“

Svedočenje pukovnika Rihtera

Bivši austrougraski oficir, pukovnik Rihter, koji je kasnije primljen u vojsku Kraljevine SHS,ovako je opisao Mojkovačku bitku:

„Bio sam u svojstvu austrougarskog oficira na ruskom frontu (Karpati)  i na italijanskom frontu (Soča). Sve te borbe ne mogu se uporediti sa bitkom na Mojkovcu. Hrabrost crnogorskog vojnika nema primera u istoriji ratovanja ni kod jedne druge vojske. Bilo je dana kada su pojedini položaji po nekoliko puta, jurišima, prelazili iz jednih u druge ruke. Tu ste mogli videti crnogorskog vojnika koji goloruk naleće na bajonet neprijatelja. Ta malobrojna, uz to primitivno naoružana crnogorska vojska zadržala je na mojkovačkom terenu daleko brojniju uz to moderno naoružanu austrijsku vojsku. Svaka stopa zemlje zalivena je njenom sopstvenom i njoj neprijateljskom krvlju. I svaki kvadratni metar zemlje bio je pokriven svojim i neprijateljskim leševima!“

Nenadmašive stranice u istoriji

Crnogorski ministar spoljnih poslova, dr Pero Šoć, u beogradskom listu Vreme, od 1. septembra 1940. godine, u tekstu pod naslovom „Mojkovački heroji“, napisao je sledeće:

„Proslava 25-godišnjice Bitke na Mojkovcu ima veliki nacionalni i ljudski značaj. To je proslava čojstva i junaštva kao i trijumf pravde nad nepravdom, i istine nad neistinom. Neumitni sud pravde i prave istorije razagnao je maglu koja je vještački stvarana oko slavom uvjenčane crnogorske vojske i pregnuća… kad je bilo biti il’ ne biti, kad je nastupio najcrnji čas, kad je morao zavladati mrak, kad su i Srbija i Crna Gora imale da u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem podlegnu,  – Crna Gora je tad ubrala nove lovorike. Bitka na Mojkovcu sastavni je dio lanca slave koji se vjekovima kovao u Crnoj Gori. Ona je blistavi primjer najvećeg herojstva i samopožrtvovanja. Tom bitkom ispisane su zlatne i nenadmašive stranice u istoriji ratovanja, nacije i svijeta. To su primjeri koji su stovrili slavnu prošlost, koji žive u sadašnjici i koji osvjetljavaju daleke puteve budućnosti. Nacija se klanja viteštvu i slavi sa Mojkovca, koji su prešli u carstvo duha i istorije“.




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .