Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Ulazak u Raj

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

 

 

U Raju je kao u finom, toplom kupatilu u koji neko ubacuje kiseonik, pa se lako diše. Pravo iz aviona izašli smo na osunčanu kišicu, među nasmešene Baležane i retke strance u autfitu Ovena Vilsona, te ušli u beli “kia pikanto”, automobil koji voze baležanski taksisti. Nas šofer je četvrto dete svojih roditelja, piše mu  na pločici iznad taksimetra.




Na Baliju deca ne dobijaju  ime ni  po babama i dedama, ni po ukusu roditelja ili kumova, već po redosledu rođenja. Prosečna baležanska porodica ima četvoro dece; prvo (bez obzira je li muško ili žensko) je Putu, drugo se zove Made ili Gade, treće je Joman ili Koman, a četvrto je Katu. Peto je opet Putu i još nešto, u bukvalnom prevodu Drugi Prvi, ili Naredni Prvi, ali tako mnogobrojne  porodice su retke. Jednostavno, posle četvrtog deteta, roditelji se odluče za kontracepciju. Svaka porodica, naravno, ima svoje pezime, ali ne sećam se koje je pisalo na pločici Četvrtog koji nas je odvezao od aerodroma u glavnom gradu  Denpasaru, do Ubuda, mesta koje uglavnom privlači strance koji žele da žive na Baliju.

Ubud nije  na moru već u šumi, u središtu ostrva. Kvartovi su grupice kuća i ulica okružene tropskom  šumom, međusobno povezane putem kroz tropsko zelenilo i pirinčana polja. Na centralnom trgu se nalazi džinovska skulptura nepromašivog strelca Arđune koji se, stojeći na slonu, sprema da napne strelu u svoj luk. Relacije su male, lako bi se prešle biciklom, ali to ovde niko ne čini. Ulice pripadaju skuterima koje voze svi, i stari i mladi, i stranci i domaći. Automobili idu sporo, dajući im prednost. Zato  se u  kola seda jedino kada se prevozi cela porodica. Dok smo se vozili  od Denpasara do Ubuda, horde skutera na ulicama bez trotoara su me na prvi mah podsetile na Siciliju. Ipak, postoji bitna razlika –  ovde ih voze i bake i deke, a automobili im se sklanjaju.

Na Baliju korona nije uzela  maha, ali uvedeni su neki propisi kojih se svi bez pogovora pridržavaju; da li zbog visoke svesti o ličnoj odgovornosti, ili zato što su kazne vrlo visoke. Na primer, uz obaveznu opremu za skuter je uz kacigu uvedena i maska, i to ne neka koja simbolično pokriva nos i usta kao onaj listić Evino međunožje, već maska koja dobro upakuje celo lice do ispod brade, tako da samo oči ostanu nezaštićene. Čim siđete s motorčića masku možete da skinete, ali dok se vozite, tako da strujanje vazduha daleko nosi vaš dah, obavezna je.

Bali se  često  u turističkim prospektima reklamira kao veganski raj. Bali Buda kafe-bar je lanac prodavnica i restorana zdrave hrane koji se ne zaobilaze, bez obzira kakav režim ishrane praktikujete i da li uopšte držite neki režim. Osnovna ponuda je sirova, veganska hrana i to vrhunska, ali ima tu specijaliteta za svačiji, baš svačiji ukus, a svi su organski, zdravi i sočni. Evo, procenite i sami: https://www.instagram.com/balibuda/?hl=id . Bali Buda drži i kulinarsku akademiju u kojoj polaznici ne samo da uče da spreme sirove vege specijalitete, već postaju i nutricionisti koji znaju kako kombinovati namirnice, kako balansirati ishranu i kako hranom tretirati različita zdravstvena stanja. Koliko mi je poznato, ova baležanska akademija je najcenjenija ustanova tog tipa u svetu; mada, iskreno, ne znam koliko od sveg tog znanja može da se primeni van bogatstva svih ovih plodova koje nude Tropi.

Kada si invalid na Baliju

U Ubudu postoji i veganski bioskop. Platite ulaznicu oko $3.5, sednete za sto kao u restoranu i od svega što pojedete i popijete tokom gledanja filma, na kraju vam se tih $3.5 odbije. Veganska pica podrazumeva se u jelovniku svakog restorana; ali, zaista, ako ste vegan, uz svo ovo voće zaista ne treba da brinete i hranite se po restoraima. Dovoljno je da zgrabite bilo šta sa tezge i zagrizete.

Baležani, međutim, nisu vegani; nisu čak ni vegetarijanci. Kao i svi ostali vernici hinduizma, ne jedu govedinu, a od muslimana sa kopna naučili su da je prasetina nečista, te svinjogojstvo ne postoji. Međutim, skoro svaka kuća gaji kokoške, ne samo zbog jaja. Baležani veruju da kokoška ima dušu i da su je bogovi stvorili da bude  dragoceni izvor snage i zdravlja. Zato se za velike praznike, uz cveće i mirise koji se bogovima redovno nude i postavljaju na oltar koji svaka kuća ima u bašti, nudi i piletina. Češće nego dragocena piletina, jedu se riba i morski plodovi, čak svakodnevno. Kao i na svakom ostrvu. Za sakupljanje morskih plodova nije potrebna neka posebna veština; razlika između plime i oseke na okeanu je tako velika, da samo treba kad se more povuče doći na plažu s korpicom i  napuniti je rakovima i školjkama koje je voda donela i ostavila.

Odlazak iz Ubuda na plažu je izlet, za koji se odvoji ceo dan. Zato svaka kuća ima bazen u bašti i ti bazeni se redovno i pedantno održavaju. Čak i kada ste na obali, more nije uvek pristupačno; treba izbeći oseku, nezgodne vetrove ili prevellike talase, a klima u šumovitom Ubudu je nesravnjeno prijatnija. U ovo doba godine, temperatura je 25-27 stepeni i svakog dana oko 1 do najviše 2 sata pada topla kiša od koje se niko ne sklanja jer je čista kao suza. Indonežanska vlada je zabranila prelet svim avionima osim putničkih. Na nebu iznad Balija, za koje kažu da je najlepše na svetu, nema belih tragova.

Turistički vodiči navode da u Ubudu ima 37 stvari koje obavezno treba upoznati. Ja mislim da ih ima 39. Tom spisku neizostavno treba dodati i baležasku masažu, a ne na 39. već na prvo mesto, treba staviti upoznavanje s NJ. V. Kokosovim Orahom.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .