Branislav Matić: Pesnik spasava svet od potpunog sunovrata

MediaSfera

Piše: Mila Milosavlјević

U kulturi i izdavaštvu je preko trideset godina. Kao urednik, priređivač i predgovornik potpisao je stotine knjiga, važne autore uveo u srpsku kulturu i jezik. Iznad svega, pak, Branislav Matić (Loznica, 1965) pleni svojim pesničkim delom.

-Pesnik spasava svet od potpunog sunovrata u banalnost i stoga ne sme odustati. Mitropolit i Patrijarh su otišli, a mi ćemo vrlo brzo spoznati ko je to zapravo bio među nama i koliki smo dar imali. Preokret u Crnoj Gori je pravo čudo, ali zlo je još tu, vreba. Pazimo. Niži duhovi grabe se za pendrek i digitron, a viši za pero i gudalo. Treba ih navesti da duvaju u istu tikvu, kaže.

Vaša knjiga Ostrvo, izašla nedavno u Srpskoj književnoj zadruzi, privukla je veliku pažnju i publike i kritike. Utisak je ipak da ovo vreme nije naklonjenoj pravoj, visokoj poeziji?

-Čudi li Vas to? Ovo vreme nije naklonjeno ni Hristu, ni Čoveku, ni Dobroti, ni Lepoti, ni Istini, ni Pravdi, ni Časti, ni Slobodi. Iz života modernih materijalističkih varvara programski se istiskuje sve sakralno, molitveno, svetlo, uzvišeno, duboko, svako „božansko oglašenje u srcu čoveka“. Ništa od toga „nema prođu na tržištu“ ove imperije kiča i razvrata. Pa kako bi onda takvo vreme, toliko u znaku demonije novca i nihilizma, moglo da bude naklonjeno poeziji? I zar u takvoj datosti možemo odustati od ma čega pobrojanog, uprkos vulgarnim diktatima tržišta i ovog pećinskog liberalizma?

Istinska poezija je u svim vremenima spasavala čoveka i svet od potpunog pada u banalnost i besmisao. Pesnik je nezamenjivi izvršilac tog obreda. Nјegovo je da ne odstupa, da pliva uzvodno i sa spokojnom vedrinom ispuni svoje prizvanje.

Rodom ste iz Jadra, dalјim poreklom iz Stare Hercegovine i Primorja (od srednjovekovnih Vojinovića). Otkud ostrvo u naslovu pesničke knjige?

-Ostrvo je drevni simbol, veliki i važan. Vrsta izdvojenosti iz graje sveta, način otklona, oblik nepristajanja. Ostrvo je mesto otšelništva i iskušenja, bogomislija i sozercanja, tihovanja. Setimo se Sarepte i Patmosa. Setimo se filma Ostrvo Pavela Lungina ili romana Ostrvo Meše Selimovića. Moje ostrvo je u srodničkim vezama sa svim tim ostrvima. Možda i klјučni iskaz u mojoj knjizi glasi: „Ne ploviš ti ka ostrvima, nego postaješ ostrvo.“ Razume se, reč je o duhovnim, ličnosnim i metageografskim dimenzijama stvari.

Radite odgovoran urednički posao u izdavaštvu i medijima. Uspevate li, pri tom, da izborite vreme za poeziju?

-Suviše sam iskusan da bih čekao. Otimam. Otimam vreme, otimam sebe iz razornih vrtloga svakodnevice, otimam one tajanstvene trenutke u kojima nam se dešava „milost uobličenja“. Marina Cvetajeva s pravom kaže da je u svakoj velikoj poeziji (i u svakom stvaralačkom činu) neophodan „udeo truda i čuda“. U trudu ne štedim sebe, a čuda nastojim da zaslužim, da za njih ostanem otvoren, budan i čist.

Drago mi je i čuveno načelo prerafaelitskog bratstva (XIX vek): „Živeti za lepotu, a ne od nje.“ Tako nekako i ja: živim od urednikovanja, a za poeziju.

Ne taktizirate u izricanju svojih vrednosnih (etičkih), političkih i ideoloških stavova. Izgleda da će stoga sa nekih neknjiževnih adresa opet stizati napadi na Vašu poeziju?

-Blago meni. Novica Tadić, veliki srpski pesnik iz Pive i moj nekadašnji zemunski komšija, zapisao je: „Ponekad mi Gospod pomaže tako što pripusti žgadiju na me.“ Potpisujem, blagodaran na pomoći.

Za kratko vreme, u ovoj teškoj godini, SPC je ostala bez dva velika arhijereja: mitropolita Amfilohija i patrijarha Irineja. Poznavali ste ih obojicu?

-Mnogo brže no što se očekuje shvatićemo, svi, ko je to zapravo bio među nama. Veličinu ovih duhovnika ne moramo meriti prazninom koja je nastala njihovim odlaskom, nego grandioznošću njihovog primera i dela. Gospod nam nije dao samo preteško breme, nego je pred nas isturio i pastire kadre da takvo breme nose.

Dok su bili tu, mi, maleni i kratkovidi, premeravali smo svog Mitropolita i svog Patrijarha aršinima svojih sopstvenih slabosti. Sagledavali ih kroz našu prizemnu političku i sitnosopstveničku optiku. A njih dvojica su pred našim očima, svaki na svoj način, neslično sličan, pobedili đavola. Nadvladali dva opaka lica istog zla. Svedočili su Hrista na način koji će nas držati uspravnim u stolećima što dolaze. Kako reče pesnik: išli su putem, a put se i ispred i iza njih rađao.

Ali sada se mora biti celomudren, i hrabar i oprezan, i vrlo odmeren i krajnje odlučan. Posao nije završen, zlo je i dalјe tu, vreba. Razmere krivotvoritelјstva su ogromne, brutalni etno-socijalni inženjering trajao je predugih sedamdeset pet godina, od pasjih grobalјa do svetih litija. Oštećenja su velika i po dubini i po širini. Neka od njih prerasla su u izopačenja, u patologiju. Postoje stvari gde se mora seći, brzo i snažno. Ali postoje i one gde ne sme tako, nego se mora lečiti. Rez i proces se ne smeju pobrkati. Kultura, obrazovni sistem i mediji u tome imaju ulogu mnogo presudniju no što se inače misli. Niži duhovi grabe se za pendrek i digitron, a viši za pero i gudalo. Treba ih usmeriti da skladno duvaju u istu tikvu.