Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Od Hemfrija Bogarta do rajskog ostrva

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

 

Prvo što sam videla kad smo izašli iz aviona bilo je tropsko cveće, koje je u Džakarti zasađeno bukvalno na svakom mestu, čak i u tunelu kroz koji se iz aviona stiže do aerodroma. Ne znam jesam li o tome već pisala: ja veoma volim aerodrome i mislim da mnogo govore o mestu u kome se nalaze, više nego turistički prospekti, kao što i boja glasa i nastup nekog čoveka govore više o tom čoveku nego njegova garderoba ili diplome.




Međunarodni aerodrom Soekarno-Hata je ogroman, elegantno dizajniran kompleks, ali to nije prvi utisak. Tek kad iz aerodroma izađete i sagledate ga malo iz daljine, shvatite da je u pitanju biser moderne arhitekture i da zauzima ogroman prostor. Prvi utisak je da ste, iznenađeni puzavicama i džinovskim cvetovima koji vas dočekaju, stigli u vrlo domaćinsku atmosferu.

Drugo što vas iznenadi, kad stignete do kraja tunela, je vojska. Na svakom mestu na kome se proverava neki dokument: pasoš, PCR, vize, ima i vojske. Međutim, ni vojska ni milicija (ako je i ima, nisam je primetila), ne treniraju strogoću. Indonežanski vojnik vas dočekuje s osmehom iza maske i nekako se slaže uz svo ono cveće.

Prva kontrola koju smo prošli je bila medicinska, na kojoj su nam službenici u skafanderima izmerili tempeaturu i saturaciju. Izdali su nam potvrdu koju smo potom, zajedno s našim PCR testom, pokazivali pri prelazima na druge nivoe aerodroma. Dok smo prošli sve kontrolne punktove i uzeli svoj prtljag, prošlo je nekoliko sati.

Službenici aerodromskog hotela u kome smo rezervisali sobe, dočekali su nas na izlasku iz našeg terminala. Do hotela, koji se nalazio na drugom terminalu, putovalli smo kombijem oko 15 minuta. Aerodrom Soekarno-Hata je najprometniji aerodrom u Južnoj Aziji i osamnaesti u svetu.

Ako računamo našom valutom, noćenje u aerodromskom hotelu platili smo 3.000 RSD po osobi. Sve što možete da pretpostavite o hotelu s takvom cenom, mereno evroopskim standardima, zaboravite. Pokretnim  stepenicama, stigli smo od parkinga do statue razigranog božanstva na ulazu. Statue starih indonežanskih bogova su posvuda.

Većinska religija u Indoneziji je islam, ali mnogo stariji hinduizam je sveprisutan, i to u formi specifičnoj za Indoneziju. Bogovi su predstavljeni u ljudskom telu, ali imaju i obeležja postojećih ili fantastičnih životinja. Zaštitnik našeg hotela ima dugačak, dugačak kljun i krila.

Prvo što čovek pomisli kad vidi te skulpture – to nisu idoli, već llikovne predstave nadbića – jeste da nastaju zahvaljujući halucinogenim pečurkama, kojima Indonezija obiluje a najbolje niču iz kravlje balege u monsunkom periodu, tj. posle kiše. U stvari, te čudesne predstave nisu nastale ni iz kakvih halucnacija, već iz vrlo jednostavne potrebe da se moći likovno prikažu adekvatnim atributima. Tako onaj koji leti ima krila, koji daleko vidi ima nešto od npr. orla, koji moćno savladava neprijatelja ima zube i kandže tigra ili komodo zmaja itd. Nadbića su uvek predstavljena u nekom plesnom pokretu, jer ceo život je ples; kad se muzika završi, nastupa smrt.

Dakle, stigla sam do razigranog kljunastog božanstva i prvi put se, otkako moram da se koristim invalidskim kolicima, osetila ravnopravnom sa ljudima koji hodaju. Nije bilo ni rampi ni olakšica, ali čim je video mene u kolicima, portir je istog trena, bez pitanja, pozvao još trojicu svojih kolega i uneli su me. Ovo se kasnije ponovilo svuda gde kolica ne prolaze. Kad zrelo razmislim, mojih 60kg stvano nisu preveliki teret za 4 čoveka. Za to je potrebno manje energije nego za zbunjenost i unezverenost koji me u Beogradu dočekaju svud gde se pojavim.

Visoki kreveti i toaletni sto od tikovine, svilenkasta bela posteljina, gomila jastuka, teške, tamne zavese od debele sirove svile ispod kojih su bele šifonske, kožne fotelje, kupatilo u mermeru. Sve u kolonijalnom stilu. To je soba koja nas je dočekala. Osećala sam se kao da sam se prebacila u neki stari film s Hemfrijem Bogrtom, u vreme pre 2. sv. rata, kada univer nije postojao.

Uz dodir jastuka na obrazu osetila sam tugu što u Džakarti ostajemo samo jednu noć i taj osećaj se ponovio sutradan dok sam jela verovatno najjeftiniji doučak koji ovaj grad nudi – prženi pirinač s dva slatko-ljuta sosa koji se u Indiji zovu čatni a koji im je naziv ovde, ne znam; začinjeni kikiriki i mača energetska štanglica. Ima Beograđana  koji ne vole začinjenu hranu, ali ima i onih koji ostavljaju dobre pare u egzotičnim restoranima. Ja bih spadala u ove druge, da nisam cicija.

Hotelski kombi nas je malo provozao po gradu u odlasku na aerodrom. To se ne može računati kao obilazak; shvatila sam samo da ultramodernu arhitekturu na svakom ćošku preseče zelenilo; cveće i rastinje je zasađeno čak i po sredini kolovoza, kao saobraćajno ostrvo. I skulpture – od fantastičnih statua nadbića, do realističkih spomenika.

Kada smo, posle zdravstvene kontrole, seli u avion za Bali, u stomaku mi je još uvek bilo pijatno toplo od doručka; nisam ni pogledala jelovnik koji mi je u avionu ponuđen i bila sam suviše dobro raspoložena da bi me iznervirali kineski hipsteri sa vizirima i maskama sa elektromotorčićem na filteru, koji su isprskali sedišta dezinfekcionim sredstvom i usmrdeli ceo avion, pre nego što su seli. Nije mi jasno kako to da im aerodromska  kontrola nije oduzela sprejeve iz ručnog prtljaga. Leteli smo dva sata. Kada smo sleteli, iskrcali smo se u Raj.




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .