I u sportu, kao i u životu moraš da budeš IGRAČ do kraja

MediaSfera

Piše: Biljana Maksimović

Foto: Print sreen

Ne postoji ljubitelj sporta u Srbiji kome barem u jednom trenutku, za poraz neke naše ekipe ili individualnog sportiste nije bio kriv sudija, UEFA, FIFA, FIBA, FBI, CIA, Vatikan i razne druge nevladine organizacije.

Drevno verovanje da su Srbi nebeski narod i da nas ostatak sveta mrzi, jer smo jednostavno bolji od njih, u velikoj meri se odrazio i na sport. Odrazilo se sa pogrešnom nogom i sa kobnim doskokom. Svaki neuspeh naših klubova i reprezentacija u internacionalnim takmičenjima, a bilo ih je previše prethodnih godina, vukao je sa sobom određenu teoriju zavere i svaki neuspeh je imao svog krivca, a jako retko smo to bili mi sami.

Ipak uprkos našem “maču sa dve oštrice”, odnosno srpskom mentalitetu, sklonosti da improvizacijama nadopgrađujemo talenat, na sistemskim, upornim i mukotrpnim radom, često smo u prošlosti bili eliminisani sa velikih takmičenja, što lošim sudijskim odlukama, što višom silom, kao što je magla na utakmici Crvene Zvezde i Milana.

Sve to ne može i ne sme se pretvarati u model, a posebno je nedopustivo što kalupe pravi državni vrh. U svetu Sponzori, moćne kompanije i televizije koje otkupe paprene prenose nekada su iznad igre. Kod nas je cela igra zagrevanje za političko odmeravanje. Paradoksalno, tačnije slučajni prolaznici na ulici bi odgovorili na pitanje ko je od vrhunkih sportista podržao Aleksandra Vučića ili za koga predsednik navija nego što bi znali sa koliko su se odličja naši sportisti vratili sa najveće sportske maniestacije – Olimpijskih igara.

Političari kada su primitvno, gotovo animalno nanjušili popularnost sporta bavili su se samo korišćenjem poznatih lica. Za svu decu, budućnost sporta takvim načinom postala je vrlo upitna. Oni prvi, zaboravili su i osnovne lekcije iz vremena kada su i samo kao mladi trenirali. Da ceo teren ima neke linije i ograničenja koja treba da pratiš. Postoje i neka prećutna pravila. Ne smeš da iritiraš. Ni publiku ni saigrače. Moraš da znaš kako da te poštuju čak i oni koji te ne vole. Moraš  da vladaš sobom. Da te u tome ne omete ni psovka, ni kiša, ni sneg. Da igraš po klizavom terenu, ako treba. Da primiš udarac u glavu. Da se odmah vratiš na teren, koliko god da boli, ukoliko je to za tvoj tim.

Emocije smeš da imaš, ali dozirano. Da kada gubiš, ne budeš ljut. Da ne psuješ sudiju. Da dostojanstveno istrpiš poraz. Makar dobio prvo žuti, pa crveni karton. Da ne daš da te bes vodi. Da budeš svestan da ima nameštenih utakmica. Izrežiranih situacija. Niskih udaraca….I da neko uvek ostavi srce na terenu. Da kada sudija odsvira kraj…budeš siguran da ćeš iduću utakmicu odigrati sigurno bolje.

Sportsko ponasanje je kada na teren ulaziš i sa njega izlaziš uzdignute glave, pobedio ili ne. Šampion je onaj koji ustaje kada niko je može. Davor Štefanek, trofejni rvač, istaknuti sportista, to nije bio. Ne, u poslednjem mecu. Jadan je sport i sportska javnost koja čeka 24 časa da se o svemu odredi Aleksandar Vucic i kaže sud, izrekne pohvalu, abolira ili nagradi. Da se uopšte odredi samo zato što je ime i medalje rvača koristio i ranije u predizbornoj propagandi.

 U  četvrtfinalu Svetskog kupa Štefanek je poražen od Nazira Abdulaeva i, vidno nezadovoljan sudijskim odlukama – iako ga je čekao i repesaž, samovoljno je rešio da demonstrativno ostavi patike na strunjači, što se tradicionalno radi samo na kraju karijere, ali uz objašnjenje suparniku i poštovanje iskazano pobedniku.

Možda je njegova završena, ali načinom da je prekinuo možda i neke dece snove. Sport, pa i vrhunski nisu pobede i medalje, sport je igra u kojoj jesi ili nisi.

Aleksandar Vučić koji je ostao dužan objašnjenja zašto desetogodišnjaku zaustavljati uzlet podignutom rukom i bananom, verovatno nije do kraja jasno zašto ne sme da na ovakav način arbitrira u nesportskom. Štefaneku niko nije osporio dugogodišnju karijeru, on sam je doveo u pitanje budućnost uticaja i prihvatljivost načina. Davor Šteanek nije anatmisan i diskriminian, on uživa sva prava pripadajuća po osnovu rezultata. Od penzije do stana. Samo što jednom mora biti jasno da prava i obaveze nisu u rvačkom zahvatu, već sjedinjena u celinu.

I u sportu, kao i u životu moraš da budeš IGRAČ.

Primer sportskih nepravdi pretrpljeni poslednjih godina

Ivana Španović je u poslednjem skoku na Svetskom prvenstvu u Londonu skočila preko sedam metara. Međutim, zvaničan rezultat od 6,91 ostavio ju je bez medalje, na četvrtom mestu, i to jer je etiketa sa takmičarskim brojem, delimično otkačena od opreme, ostavila trag u pesku iza njenog tela.

Naš plivač je prvo bio suspendovan na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu zbog majice ‘Kosovo je Srbija’, a onda je na Olimpijskim igrama u Pekingu bio brutalno pokraden. U finalu trke na 100m leptir stilom, Miloradu Čaviću je blago rečeno ukradena zlatna medalja. Čavić je prvi stigao do cilja, ali je po rezultatima Majkl Felps navodno uspeo da pritisne dugme koje zaustavlja vreme jednu hiljaditinku pre Čavića. Zvanični merilac vremena na Olimpijskim igrama, švajcarska kompanija ‘Omega’ godinu dana nakon čuvene trke u Pekingu saopštila je da je Čavić prvi dotakao taster na cilju, ali da je Felps to učinio snažnije, pa je njegov udarac pre registrovan.

2010. godine Turska je bila domaćin Svetskog prvenstva u košarci. Naša reprezentacija je na krilima Miloša Teodosića eliminisala Španiju i došla do polufinala gde su ih čekali Turci potmognuti sudijama. Srbija je na tom meču brutalno pokradena, a snimci sa utakmice iz ‘Abdi Ipekčija’ se i dan danas prikazuju na seminarima košarkaških sudija kao primer kako ne treba suditi jednu utakmicu. Tokom čitavog meča Srbija je imala prednost, i pored konstatnih grubih sudijskih grešaka. Turci u tri od četiri četvrtine nisu izašli iz bonusa, što je nezapamćen slučaj u bitnim košarkaškim utakmicama, naročito kada ekipa juri rezultat. Srbija je u poslednjoj četvrtini izašla iz bonusa posle nešto više od dva minuta, što se takođe dešava samo u domenu teorije i na kraju izgubila na terenu dobijen meč.