Istorija

KAKO su Krađorđe i USTANICI OSLOBODILI BEOGRAD 13. decembra 1806.

MediaSfera

 

 

 

Na Svetog Andreja Prvozvanog, 13. decembra (30. novembra po starom kalendaru) 1806. godine u I srpskom ustanku oslobođena je beogradska varoš. Pod okriljem noći, 3.000 boraca najamnika pod komandom Uzun Mirka Apostolovića uspelo je da, kao prethodnica, prodre u grad i otvori njegove kapije. 




NEOSVOJIVI ŠANCI

 

Plan napada srpskih ustanika na Beograd 1806. godine

Karađorđe je lično isplanirao napad. U oslobađanje Beograda krenuo je sa 25.000 ustanika, raspoređenih u nekoliko kolona i četrdeset topova. Cilj napada bile su utvrđene gradske kapije. U to vreme Beograd je od Save do Dunava bio opasan dubokim šancem, iznad koga su bili, sa unutrašnje strane visoki, nasipi. U varoš se moglo ući samo kroz gradske kapije.

 

Zbog toga je Karađorđe isplanirao sledeći raspored jedinica: jedna ustanička kolona, jačine 3.000 boraca, pod komandom Miloja Petrovića Trnavca, trebalo je da napadne Sava-kapiju, koja se nalazila u blizini današnje Karađorđeve ulice (kod Velikih stepenica); druga kolona, takođe sa 3.000 boraca, pod komandom Sime Markovića, trebalo je da prodre kroz Varoš-kapiju, koja se nalazila na uglu današnjih ulica Pop-Lukine i Kosančićevog venca; treću kolonu, takođe sa 3.000 ustanika, predvodio je Vasa Čarapić, a njen je zadatak bio da osvoji Stambol-kapiju, koja se nalazila kod današnjeg Narodnog pozorišta; Stanoje Glavaš sa 2.000 boraca trebalo je da napadne Vidin-kapiju u današnjoj Dušanovoj ulici. Karađorđevo komandno mesto i logor bili su smešteni na Tašmajdanu.

 

Pariski “Le Moniteur Universel” u broju od 13. januara 1807. godine detaljno je obavestio čitaoce o borbama za oslobođenje Beograda:

 

“Pre petnaestak dana jedan Turčin je napustio Beograd i prešao kod ustanika (misli se na poznatog Kondu, koji nije bio Turčin, nego hrišćanin – Cincar), ponudio im je pomoć u pokušaju da osvoje grad. U stvari, taj Turčin je poveo grupu srpskih dobrovoljaca iz pravca Save do bedema koji su Turci podigli oko grada. Tu ih je zaustavio, i krenuvši prema turskim vojnicima koji su na tom mestu stražarili, predstavio se rekavši da se vraća među prave vernike i da ima važne stvari da im otkrije. Pustili su ga da priđe. Onda se on bacio na Turke, ubio četvoricu i oslobodio ulaz srpskim ustanicima”.

 

NAPAD U ZORU

 

Oslobađanje Beograda 1806, ulje na platnu, Katarina Ivanović

Napad je počeo 13. decembra 1806. godine oko dva časa u zoru. Toga dana je bio veliki muslimanski praznik – Bajram. Karađorđe je računao na smanjenu opreznost turske vojske. Kada je izdao poslednja naređenja komandantima formiranih grupa, odlučio je da se posavetuje sa bimbašom (majorom) Kondom, koji je, kao prebeg iz turske vojske, odlično poznavao obezbeđenje na bedemima grada.

 

Konda Bimbaša je predlođio da se krišom prebaci u grad i s unutrašnje strane otvori Sava-kapiju. Sa Uzun-Mirkom i petoricom hrabrih dobrovoljaca, u najvećoj tišini, krenuo je ka cilju.  Nije mu bio problem da se neopaženo prebaci preko šanca i zida.  Međutim, primetila ga je turska patrola. Vođa patrole odmah je upitao ko je, a Konda je mrzovoljno odgovorio, na turskom jeziku, da su to momci Uzun-bega i nastavio svojim putem. Kad je patrola zamakla, naglo je skrenuo i pošao ka unutrašnjoj strani Sava-kapije. Savladavši stražu, uz pomoć Uzun-Mirka podigao je kapiju i pustio ustanike koji su posle toga lako savladali posadu na susednoj Varoš-kapiji. Ubrzo je stigao i Karađorđe sa ostalim ustanicima. Za to vreme većina Turaka u gradu, posle proslave Bajrama, mirno je spavala. Oni koji su bili budni mislili su da pucnjava potiče od njihovih vojnika koji “šenluče” (vesele se).

 

“Pari mac” je pisao: Oni su, prodrevši među bedeme, napali sa svih strana Turke koji uopšte nisu bili spremni, veliki broj je ubijen ili ranjen, oko 70 ih je zarobljeno. Zapaljena je kuća u koju se sklonilo oko 40 Turaka, svi su umrli u plamenu. Tako su Srbi zagospodarili beogradskim Donjim gradom, tu su pronašli 22 topa podignuta na bedeme, dve prangije i druge artiljerijska oruđa koja su bila na ulicama.

 

ČAMDŽIJA PEVA

 

Za to vreme vojvoda Vasa Čarapić,  prodro je brzo preko gradskog bedema. Pri tom je smrtno ranjen. Uspeo je da dovikne svojim saborcima: “Ne bojte se! Eno peva Čamdžija!” Ime ovog junaka je Milosav, a nadimak je dobio jer je u čamcu prevozio ljude preko Save. Zakleo se da će među prvima da uđe u Beograd. To je i uspeo.  Za kratko vreme je došao do bedema, na mestu gde je danas kafana “Ruski car”, zauzeo ga i uzjahao top i iz sveg glasa zapevao: Hej braćo Srbi, krila sokolova k meni, k meni, ja sam na jendeku!”. Njegova pesma bila je znak ustanicima da počnu sa snažnim napadom. začuo je i Karađorđe na Tašmajdanu i, po svedočenju svog posilnog, povikao: “E, sverova Milosav, po duši ga. Juriš, junaci, i mi da ne budemo poslednji”.  Po ovom dođaju Radoš Novaković snimio je 1955. film “Pesma sa Kumbare”.

 

Osvajanje grada trajalo je 10 sati. Predstojalo je oslobađanje i beogradske tvrđave, gde su se zatvorili Turci. Ipak, pod pritiskom ustanika Turci su predali i Beogradsku tvrđavu 8. januara 1807. godine.

 

KARAĐORĐEV PARK

 

 

Logor srpskih ustanika nalzio se na mestu gde se danas nalazi Karađorđev park. Vojnici su odatle krenuli u oslobađanje Beograda. Pri dnu parka, na travnatoj površini, može se videti nekoliko kamenih spomenika nalik nadgrobnim. Bilo ih je znatno više, ali su mnogi oštećeni kada se sedamdesetih godina prošlog veka gradila podzemna železnica ispod parka. Spomenici se nalaze na mestu gde su sahranjeni vojnici stradali u ustanku i pohodu na Kalemegdansku tvrđavu (svi osim vase Čarapića).

 

Karađorđev sin, knez Aleksandar Karađorđević podigao je 1848. godine i veliki spomenik. Zanimljivo je da je taj spomenik prvi spomenik u Beogradu. Visok je 5,5 metara, sa krstom na vrhu i natpisom: “U slavu i čest Srb-junacima za otečestvo hrabro izginuvšim 1806. godine…”.

 

Spomenik Karađorđu se nalazi na platou ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke na Vračaru. Spomenik je u bronzi izradio Sreten Stojanović, podignut je 1979. godine, sa ukupnom visinom od 3.2 metara.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .