Vizuelna Umetnost

Ljubica Cuca Sokić – ostavština za budućnost

MediaSfera

 

 

 

 

Slikarka Ljubica Cuca Sokić, poslednja velika srpska umetnica iz generacije koja je između dva svetska rata uvela srpsku umetnost u tokove pariske intimističke škole, rođena je 9. decembra 1914. u Bitolјu.

Gimnaziju, gde joj je umetnica Zora Petrović predavala slikanje, Umetničku školu i Akademski tečaj završila je u Beogradu. Opredelivši se za slikarstvo učila je kod Bete Vukanović, Ljube Ivanovića i Ivana Radovića.



Od 1936. do 1939. boravi u Parizu, gde 1937. godine izlaže sa grupom jugoslovenskih umetnika u Galerie de Paris. Po povratku u zemlju prvi put samostalno izlaže 1939. u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” u Beogradu. Jedan je od osnivača umetničke grupe “Desetorica”, koja je delovala u Beogradu uoči Drugog svetskog rata.

Ljubica Cuca Sokić profesor Akademije za likovne umetnosti postaje 1948. godine i na tom mestu ostaje do penzionisanja, 1972. Redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti postaje 1978. godine. Poslednju izložbu održala je pre mesec dana u galeriji Kulturnog centra u Vršcu, koja je otvorena 9. decembra, na njen 94. rođendan.

Potpuno posvećena umetnosti do kraja života, Ljubica Cuca Sokić je povremeno radila ilustracije za dečije knjige i skice za filmove, a u kasnijim godinama je radila kolaže i eksperimentisala sa novim materijalima. Ostaće zapamćena kao jedan od najpoetičnijih srpskih intimista sa rafiniranim osećajem za boju i jedinstvenom lakoćom crteža i osećajem za formu. Monografiju o Cuci Sokić napisali su prof. dr Irina Subotić i Aleksa Čelebonović.

Stevan Bodnarov: Portet Ljubice Sokić

U monografiji Priče o životu, Beogradu i nestajanju, koju su priredili etnolog Vesna Bižić-Omčikus i fotograf Aleksandar Kelić a objavio ULUPUDS, ostala je zabeležena ispovest Ljubice Cuce Sokić:

Priče iz života

“Obožavam Beograd. Imala sam prilike da, kao i mnogi, ostanem ‘napolju’, ali nisam mogla. Uvek se sećam starog voza kad ulazi u Beograd, a meni srce lupa, lupa. Bila sam u Francuskoj tri godine i svašta tamo naučila, ali nisam mogla da ostanem. Imala sam drugaricu, još je živa, koja je želela tamo da ostane, udala se za Francuza i ostala, a ja nikad nisam želela da ostanem, i nisam. Vratila sam se. Nemam direktne potomke, a moj najmlađi rođak, osim letovanja u Grčkoj, nikada nije bio na Zapadu. Imam osećaj da je vezan za ovu sredinu i da će tu ostati, ali ne mogu da tvrdim. Mnogo sam mu pričala o Beogradu, pa će to možda uticati na njega da ostane ovde.

U Beogradu nema ničeg mnogo lepog, ali ga voliš. Ne znaš šta voliš, ali voliš zato što je nešto tvoje. Volim kad prođem Jovanovom ulicom i vidim mesto gde je bila naša kuća u kojoj sam provela detinjstvo. I onda znam: to je moj zavičaj. Ja sam Dorćolac. Volim miris Beograda. Taj miris se ne da opisati. Svaki grad ima svoj specifičan miris, pa i Beograd. U kući gde smo živeli, u Jovanovoj ulici, imali smo podrum i na njemu mali prozor koji je uvek bio otvoren i duvala je promaja. Onda sam ja kao dete volela da stanem ispred tog prozora i da mirišem i udišem memlu koja se osećala kroz taj prozor.

Baš ovih dana sam se sećala Trga Kneza Mihaila koji je ceo srušen – od Pozorišta do Poenkareove ulice. Sećala sam se tih radnji koje su srušene u prvom nemačkom bombardovanju. Na uglu, preko puta Pozorišta je bila jedna lepa apoteka, mogla bi takva biti bilo gde u svetu: od drveta sa crnim staklom i zlatnim slovima, pisalo je ‘Kušanović’. Od te apoteke su se ređale male prodavnice, pa i jedna trafika koju je držala Francuskinja, i mama, idući kod svog oca u Kolarčevu, tuda je prolazila i kad je vodila mene, ta trafikantkinja uvek mi je nešto davala. Tu je bila i kafana ‘Kolarac’ i ulaz u bioskop ‘Kolarac’; to je bio bioskop sa stolovima i ložama, pa se moglo i nešto pojesti dok se gleda film. Preko puta one lepe apoteke bila je druga apoteka, ‘Trajković’, koju je držala familija devojke Lole Ribara. Oni su slali materijal partizanima dok ih nisu uhapsili.

Ja tebe znam, sa slike

Ja sam se rodila u Bitolju. Srpska vlada je otišla u Niš, da bi pobegli od bombardovanja. I moja mama, koja je bila u drugom stanju, otišla je u Niš sa sestrama, ali se pričalo da nije zgodno da ostanu tamo zbog Bugara, pa je prešla u Bitolj kod svoje druge sestre, odnosno zeta koji je posle 1912, kad je to pripojeno Srbiji, bio oficir u komandi u Bitolju. Da bi stigli do Bitolja, morali su da idu do Soluna, i ja sam se uvek šalila sa mamom i govorila: ‘Što me nisi rodila u Solunu, sad bih bila grčki državljanin’. Bitolj je tada bio grad; imao je kuće evropskog tipa, a mamina sestra sa troje dece je živela u kući Ćamil-bega, i ja sam se tu rodila pa je moj tata uvek govorio kako sam rođena u begovskoj kući. Tu smo bili dok nisam napunila godinu i po dana.

Srbija je kapitulirala. Cela vojska je otišla u Solun, a mi opet u Niš. Srbija je bila okupirana od Austrijanaca, i mi smo se vratili u Beograd, u našu kuću, u Jovanovoj 81, na uglu Francuske i Dositejeve. U našem stanu je bila menaža, ali čim smo stigli, sutradan su nam vratili ključeve, sve je bilo u redu i isplaćeno. Samo jedan sto nije bio iz naše kuće. Ne znam ko je zaplakao za njim, ali on je još i danas kod mene. A onda je vojska počela da odlazi. Sećam se da sam gledala kroz prozor kako vojnici u oker-zelenim uniformama idu niz Dositejevu ka Dunavu, da bi se brodovima vratili u Austriju.

Srpska vojska se vraćala 1918. i mi smo ih dočekivali u Kolarčevoj ulici, i sećam se da mi je mama kupila maramicu – srpsku zastavu kojom sam mahala vojnicima, a onda se jedan na konju zaustavio i poljubio me, a imao je velike brkove. Moj otac nije došao sa srpskom vojskom jer je svoj list koji se zvao ‘Pravda’ izdavao u Solunu. Vratio se 1919. Bila je zima i on je stigao na saonama sa konjima, a kad sam ga videla rekla sam mu: ‘Ja tebe znam, sa slike’.

Najlepše se živelo u Beogradu

Ovo je priča iz tog vremena koja je možda i zanimljiva.

Između dva rata se najlepše živelo u Beogradu. To je bilo vreme mira, prosperiteta, radnje su se otvarale, mogao si sve da kupiš – bakalnice; bila je delikatesna radnja ‘Veljković’, a kad je došao Tito, to je još neko vreme trajalo i onda su došli, izveli gazde iz radnje, odveli ih, uzeli radnju, i oni se nikad više nisu vratili.

Dedina kuća u Kolarčevoj 7, koju je gradio arh. Kosta Jovanović, šezdesetih godina je srušena i na njenom mestu je podignuta neka banka sa zelenim pločama. U Beogradu je sve nestalo. Nestali su uglavnom ljudi. Omladina je drukčija. Ostalo je isto da se šetaju po Knez Mihailovoj ulici – i moja mama kad je bila mlada, šetali su se po Knez Mihailovoj ulici, i ja kad sam bila mlada šetali smo se po Knez Mihailovoj ulici, i evo i sad se šetaju.

Moj moto je bilo moje slikarstvo. Imala sam trenutak kad sam htela da osnujem porodicu, ali se završilo smrću toga s kim sam htela da osnujem porodicu. I onda sam se posvetila slikarstvu.

Atelje sa velikom tradicijom

Moj atelje je u zgradi gde su slikarski ateljei sa velikom tradicijom. Tu su bili Beta Vukanović, Dobrović, Boža Prodanović, Zora Petrović. Nasledila sam atelje u kom je bila Zora Petrović. Kad je Zora odlazila, bili su neki komesari koji me nisu pustili, i onda mi je Zora rekla da treba da idem kod Stanke Veselinov. Iako je nisam poznavala, primila me je, saslušala, shvatila moju strašnu situaciju da nemam gde da slikam, i sutradan je stiglo rešenje da mogu da uđem u taj atelje.

Sve što sam uradila, tu sam uradila. Koliko je slika nastalo u tim ateljeima i s prizorima iz parka koje su slikari videli kroz prozor. Zgrada je zidana za ateljee, sa prozorima kroz koje divno pada svetlost. Sad se pretvaraju u učionice za učenje stranih jezika. Strani jezici se mogu učiti u svakoj učionici, ali slikarski ateljei ne mogu svuda da budu. Kolarac, skoro nepismen, je imao razumevanja, a gospođa koja danas vodi Kolarac, nema. Išla sam kod nje na razgovor, ali ne vredi. Ja se ne borim za sebe. Ja idem sa ovog sveta. Borim se za ateljee i mlade ljude koji tu treba da dođu. Ja više nemam snage.”

Boravak u Parizu

Boravak u Parizu bitno je uticao na stvaralaštvo Ljubice Sokić, jer, kako je govorila, tamo je imala priliku da sagleda pravu istoriju umetnosti.

„U jesen, te 1936. godine, stigla sam baš na veliku Sezanovu retrospektivu i ceo dan ostala u galeriji. Bilo je to plodno vreme kada su u Parizu stvarali i redovno izlagali Matis, Pikaso, Brak… I moja velika borba protiv narativnosti, za čisto slikarstvo, odnosno težnja da sve što hoću da iskažem likovnim sredstvima posledica je pariskog iskustva… Ipak, nikada nisam poželela da u Parizu i ostanem. Veoma sam vezana za sredinu, za moj zavičaj, kako obično zovem Dorćol…”, govorila je Cuca Sokić.

Aktivna do poslednjeg časa

Aktivna, gotovo do poslednjeg časa, kad god je mogla, kad nije bilo hladno, Ljubica Cuca Sokić  je odlazila u svoj atelje na Kolarcu, poslednjih godina zabrinuta i zbog njegove sudbine, uznemirena jer su neki ateljei u ovom zdanju pretvoreni u učionice. U atelje na Kolarcu, koji je nasledila od Zore Petrović, Ljubica Sokić uselila se 1960. godine. „Da nisam tada dobila atelje, ko zna čime bih se ja u životu bavila”, rekla je u jednom od poslednjih razgovora tim povodom.

Izbegavala je poslednjih godina da daje intervjue, a kad god bi razgovarala, činila je to stojeći, isto kao i kada bi slikala. Govorila je da je dugovečnost nasledila po majčinoj liniji. Vitalnost, smirenost, saglasje sa samom sobom odlikovali su ličnost ove velike umetnice i istovremeno se reflektovali na njenu umetnost.

Slike zaveštala muzejima

Sve što je tokom svog dugog i lepog života naslikala, ova velika umetnica zaveštala je muzejima u Beogradu, Požarevcu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Smederevskoj Palanci… „Na svim slikama već piše gde će šta da ide. To je zapisano u mom testamentu”, rekla je Cuca Sokić u intervjuu koji je dala za naš list, kada joj je Politika, povodom 90. rođendana, priredila izložbu u svojim prostorijama.

 




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .