Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Kako ne živeti ispod svog standarda

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

 

 

Dok se ulicama Pariza razvlači suzavac ispaljen na narod koji se suprotstavlja donošenju zakona o zabrani snimanja policijskih akcija, mešajući se povremeno sa dimom malih požara koji u neredima nastanu, večito sunce Valensije obasjava kolone građana i policije koji udruženi protestvuju protiv svih mera koje ograničavajuu lične slobode.




Žitelji Valensije ne pristaju da prime vakcinu koju građani Australlije, srećni što su posle devetomesečne izolacije ponovo na slobodi, s nestrpljenjem očekuju. Englezi će je primiiti, iako je pokret onih koji su protiv vrlo glasan i neumoran. Većinom su to istomišljenici Dejvida Ajka, koji im se skoro svakodnevno obraća na ulicama Londona, pozivajući ih da se odupru svetskoj zaveri.

Novozelanđani žive normalno kako su živeli i pre „korone“, jer kod njih nema i nije bilo epidemije, već samo sporadičnih slučajeva. Normalno žive i Šveđani, zahvaljujući uverenju da su bolest i smrt deo života, a samozarobljavanje između četiti zida to nije. Švedska je zahvaćena epidemijom, ali ništa više nego npr. Engleska, koja je uvela stroge mere. Talas straha nije zahvatio ni Dance, koji su uspešno  osujetili pokušaj skupštine da uvede obaveznu vakcinaciju.

I tako dalje. Kina, Japan, Rusija, SAD, Kuba, Meksiko – mada tekstovi o „brutalnim“ događajima zbog kojih je planeta  „u šoku“ ostavljaju utisak da je svet kao u filmu „Pobesneli Maks“ izvestan, svako ko samo malo iskorači iz polja straha, videće da je svet šaren kakav je uvek i bio, a s njim i ova epidemija.

Šta se dešava u zemljama o kojima se ne piše, kao što su, npt. Zimbabve, Nikaragva, ili na Foklandskim ostrvima, nemam pojma, kao što ni oni, verovatno, ne razmišljaju o situaciji u Srbiji.

Ili, kao što već rekoh u prethodnom tekstu: različitih svetova ima mnogo.

Na pitanje: koji je pravi, možemo da pokušamo da odgovorimo praveći neku racionalnu analizu, ali ne verujem da bi nas to daleko odvelo. Ima jedna začkoljica zbog koje čovek, kad se strogo drži samo jednog pristupa, ili samo jedne svoje sposobnosti, uvek sam sebe uhapsi. Naši racio, emocije, intuicija, instinkti, međusobno se sukobljavaju, jedno drugo usmeravaju. Svi zajedno, čoveka čine čovekom. Ako negujemo samo jednu od ovih sposobnosti i dozvolimo da samo ona upravlja našim životima, to više neće biti život čoveka, već samo jednog njegovog dela, dok će svi ostali delovi biti porobljemi. Rezultat je unutarnji rascep.

Ne vidim ni zašto bi iko uopšte pokušavao da odgovori na pitanje koji je svet onaj pravi, kad može da uradi nešto bolje – da napravi svet u koji veruje. To nije teško. Sve što pomislimo i osetimo, a kamoli ono što učinimo, izaziva neku posledicu, neku reakciju. Kada svesno i namerno činimo u željenom pravcu, efekat će biti veći nego kada to činimo slučajno.

To ne moraju biti velike stvari. Na primer, ako vikom od svog deteta zahtevam da spremi sobu, potrošiću više energije nego ako je spremim sama. Uz uštedu enerdije, drugo rešenje daće mi i mali poklon – verovatno – a to je zahvalnost mog deteta što ga nisam smarala. Ako hoću baš veliki poklon, izabraću treće rešenje: moje dete i ja ćemo zajedno spremati sobu. Pretvoriti rad u igru nekad je moguće a nekad ne, ali zajednički rad sa osobom koju volite uvek je zadovoljstvo; još veće zadovoljstvo je kad činite dobro za tu osobu; a najveća roditeljska radost je kad vaše dete od vas usvoji neki nauk, što će se u trećem slučaju i dogoditi.

Mnogo toga ne zavisi od nas, ali tuga nastaje zbog usamljenosti, a ljubav i brižnost su magije koje mogu sivo da pretvore u zlatno. Svet koji grade ljubav i brižnost ne može biti sasvim siv, pa ma kakve bile okolnosti. Zato vam i kažem – zašto bismo se uopšte bavili pitanjem koji je svet pravi, kad možemo da napravimo taj pravi svet, onaj koji nam priliči? To, u suštini, već i radimo ali, kao što rekoh, ne namerno već skučajno, nesvesno, pa ode energija u neželjenom pravcu i stvori neželjene posledice.

Ne pokušavam ovde da prodam teoriju privlačenja, kako je predstavljena u filmu „Tajna“, koji je zaista naivan i površan. Ma ne, nego stvarno, pogledajte na jednostavnom primeru – ako živim u ružnoj, prljavoj sobi, biću isceđena žrtva svog siromaštva. Ako tu sobu, očistim, unesem cveće, možda čak i okrečim u neku boju koju volim, više neću biti žrtva, već kreator. Osećaću se drukčije. Možda će uslediti promene na poslovnom planu a možda i ne, ali ja se više, iako u istoj situaciji, neću osećati loše i neću se razboleti od jada i samosažaljenja. Moja lepa soba biće ugodna i drugim ljudima koji će me rado posećivati. Neću više biti sama.

Zašto ja sad ovde iznosim male istine poznate svakoj domaćici i kakve to ima veze sa budućnošću planete? Zato što je ova planeta naš dom i život na njoj će biti onakav kakvim ga, kao domaćini, kreiramo. Čovečanstvo u celini, ali i svaka nacija za sebe, svaki grad za sebe, svaki čovek za sebe. Ako preskačem đubre na ulazu jer „nisam plaćena da čistim“, živeću u đubretu. Ako sam pacov, onda mi to ne smeta, pa je OK. Ako sam građanin, počistiću ga, ne zato da bih bila plaćena, već zato da ne živim ispod svog standarda.




Šta mislite, kako bi izgledao naš grad, kad niko ne bi pristao na život ispod svog standarda? I bez obzira što to niko drugi ne čini, šta svakome od nas smeta da, kao pravi domaćini, negujemo kraj u kome živimo? Svetu su potrebni odgovorni domaćini i brižne domaćice, a odnekud mora da se počne.



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .