Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Novo normalno?

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

 

                                                                                                                                     

Kad sam bila mala, ako bi neki istetovirani bradonja obukao plisiranu suknju i stavio na glavu krunu od novogodišnjih ukrasa, za njega bi se reklo da se „doterao kao ludi Nasta“ i svi bi mu se smejali, a babe bi sklanjale decu s njegovog puta, za svaki slučaj.




Ne postoji „novo normalno“. Postoji samo sindrom (ili kako već to da nazovem) carevog novog odela; kad ljudi jedno misle, a govore drugo, jer su nesigurni u svoj sud i umesto toga veruju raznoraznim arbitrima, trudeći se iz petnih žila da dele njihov ukus i mišljenje. U Andersenovoj bajci, dete koje još nije upućeno u licemerne konvencije, progovori glasom istine. To je zato što ga nisu vaspitali na vreme. Da ga je mama dojila uz turbo-folk, a baba uspavljivala uz rijaliti, ni ono ne bi gledalo svojim očima, već bi videlo ono što mu reklame kažu.

Kad su mi deca bila mala, bila sam srećna što imam sinove a ne kćeri, jer su u to vreme roditelji devojčica bili na velikoj muci. Kao prvo, zato što su u modi bile „Brac“ lutke koje su oličenje svega što normalan roditelj ne želi svojoj kćeri – male nakazice sa neprirodno uvećanim usnama, trepavicama, pa i grudima, sa mršavim nogama i provokativnom garderobom.

Kao drugo, zato što su kratke majce iznad pupka bile postale obavezne čak i za devojčice u osnovnoj školi. Jadni roditelji, morali su da balansiraju – ako kupe svojoj ćerki „Brac“ lutku, pristaju da se njihovom detetu utucava u glavu ponižavajući, seksistički sistem vrednosti; ako joj lutku ne kupe, prave od nje autsajdera i crnu ovcu. Ili, ako svojoj npr. dvanaestogodišnjoj devojčici dozvole da ide golog pupka, rizikuju da se dete razboli još pre nego što izraste u seksualni objekat; ako joj to, međutim, ne dozvole, ona će biti demodirani autsajder i crna ovca. Tako je bilo krajem prošlog i početkom ovog veka. Dečaci su bili u boljoj situaciji; na njih niko nije obraćao pažnju i imalI su prilično normalno detinjstvo.

Kratke majce više nisu modni diktat i ne znam čime se današnja deca igraju. One devojčice koje su odrastale s „Brac“ lutkama sada su mlade žene, neke na rukovodećim položajima, koje nalaze vreme da im kosa uvek bude besprekorno ispeglana a bogami i noge, celulit je za autsajdere.

Lepo je to kad neko drži do sebe, samo što meni kad god ih vidim dođe u glavu jedna misao o jedinicama pažnje, koja ide otprilike ovako: pretpostavimo da osoba ima 100 jedinica pažnje, to je njen pun kapacitet. Ako joj 5 ide na brigu da joj kosa stoji kako treba, pa još 5 da joj se ne raazmaže  šminka, pa još 5 da ne obuče dvaput istu garderobu, pa još pet da ne propusti redovne tretmane od kozmetičara  i pedikira…. Kad se sve sabere ta funkcionrka, bivša vlasnica „Brac“ lutke, za taj svoj važan posao više nema 100 jedinica pažnje, već znatno manje.

Nisam ja protiv ženske lepote, ali jesam protiv artificijelne lepote, jer odnosi mnogo vremena i pažnje. Praktično, zaglupljuje. To i jeste cilj koji se postiže „Brac“ lutkama, kao i popularnim američkim serijama sa junakinjama na „prozaku“ (koji nekim čudom na njihovu liniju i ten ne ostavlja posledice), ili rijaliitijima, koji jasno pokazuju kako i neko ko je vrlo glup i totalno neobrazovan može da bude imućan i slavan.

Telesna lepota može da se neguje i na drugi način, koji će uz to doprineti zdravlju – sportom i balansiranom ishranom. Zato se devojčicama kao lepo predstavlja nešto sasvim drugo, što se može postići jedino na veštački način. Devojčica s takvim konceptom lepote, ma koliko bila inteligentna, izrašće u idealan, polusposoban šraf ovog društva, kome nikako nisu potrebni jaki i zdravi indivifualci.

A šta ćemo s dečacima? Pa, s njima je još jednostavnije. Ako im nametnemo ideal neprirodno razvijenih mišića, moraće već u pubertetu da počnu da uzimaju steroide. Dok stignu do 25. godine, već su upropastili dobar deo svojih malih, sivih ćelija.

Tako se nametanjem veštačkog koncepta lepote deci, omogućuje zatupljivanje društva- I da nije toga, glupost bi se opet širila, mada sporije, zahvaljujući licemernom bon-tonu belog čoveka. Jednostavno je: ako neko ima kraću nogu, pa mu kažete: „Ti ne možeš da budeš maratonac“, niko se neće naljutiti na tako očigledan zaključak. Ali, ako nekome kažete da neki posao nije za njega jer je glup – uuuu, kakva je to nepristojnost! Ili, ako kažem npr. svojim ukućanima: „Idem ja u prodavnicu, jer sam brža od vas“, niko se neće uvrediti, je li tako? A šta mislite, kakva bi reakcija bila kad bih rekla: „O tome ću ja da odlučujem, jer sam pametnija od vas“?

Širenje gluposti, prema tome, ima odlične prognoze. Međutim, u poslednje vreme izgleda da se traži tako nizak prosečni IQ stanovništva, da ga treba obarati svim sredstvima. Jedno od mnogih je forsiranje ne čak ni veštačke muške ili ženske lepote, već veštačkih bića. Čitave horde lenčuga i nesposobnjakovića izabraće takvo biće za svoj model, kako bi zauzeli poziciju u društvu bez rada ili učenja.




Ima i drugih sredstava koja služe za ekspanziju gluposti. Na primer, zastrašivanje, da bi vas lišilo inteligencije, a potom uvođenje pojma „novo normalno“, kako biste prigrlili glupost.

Razmislite o tome.

Tekstovi objavljeni u rubrici „Kolumne” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs

 



Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .