MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Zbor u Orašcu, litografija 19. vek
Svake godine 11. novembra zemlju Srbiju preplavi talas junaštva tako velikog, da ni cela godina kukavičluka nije dovoljna da prosečnom Srbinu splasne ponos što pripada hrabrom narodu. Doduše, to junaštvo je davno pod zemljom dok je kukavičluk iznad nje, ali i kod krompira je važnije ono što je pod zemljom pa ne znam, možda se tako meri i kad je nacija u pitanju.
Moram da priznam, nije taj kukavičluk tek tako sam od sebe nastao, već je dugo negovan. Ne mislim samo na istoriju o kojoj i sama svedočim, u kojoj se politička poslušnost nagrađivala izdašnije nego znanje i obrazovanje, dok se neposlušnost režimu kažnjavala surovije nego kriminal, već mislim i na danas opšteprihvaćena tumačenja narodnih mudrosti kao što su strpljen spasen, ili pametniji popušta. Jeste li nekad čuli kako neko misli da ona narodna ko umije, njemu dvije znači: ko se dobro ulizuje, ili ko vešto laže, njemu dupla korist? Sećam se da sam se kao dete preneraženo čudila svakome ko tako misli, dok nisam shvatila da je to u stvari većinsko shvatanje ove poslovice i da je tumačenje ko umije veštije, bolje, stručnije – njemu dvije, izgleda „skontala“ samo moja glava.
Ta moja glava je, nekako, sklona zaključcima koji se uglavnom prilično razlikuju od uobičajenih. Na primer, meni je uvek bilo jasno kao dan da ona: ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi, poručuje: nemoj biti žrtva; budi nepobediv duhom, tj. ne dozvoli nasilniku da uživa u svom nasilništvu; uništi nasilje. Znate i sami – kad neko hoće da vas iznervira, ako ostanete mrtvi-hladni, taj će da poludi od besa i nemoći. Kad ono, što bi rekao Nušić: cvrc! To u stvari znači da je pravi hrišćanin rob u ovozemaljskom životu koji je dolina suza. Ma, ja sve naopako shvatam! Pretpostavljam da je moja greška u tome što istinitost mudrih poruka tražim u svakodnevnom životu a ona, biće, dolazi iz nekih vrlo mrtvosanih filozofskih sfera. Ne razumem zašto to nije neko objasnio npr. proti Mateji Nenadoviću, da se zahvali Turcima što su mu ubili oca i činili zulum, nego čovek bio zlopamtilo, digao ustanak, čak je i oružje iz inostranstva nabavljao.
Ali, to je bilo drugo vreme. Ljudi nisu bili tako obrazovani kao danas, pa im se činilo da se treba boriti protiv ropstva. Danas više nije tajna da je bolje rob nego grob. To već i osnovci znaju i primenjuju na svom putu ka Vukovoj diplomi, koju na sreću uglavnom oko pola odeljenja i ostvari. Junaštvo mu dođe više kao muzejska vrednost, sačuvana u epskim pesmama i na slikama iz Prvog svetskog rata koje se svakog 11. novembra izlože javnosti preko medija.
Vrlo je mudro smišljen i sam naziv praznika: “Dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu”. Mogao je to da bude i npr. “Dan srpske pobede”, ili: “Prvi dan mira”, ili nešto slično, ali to nikako ne bi valjalo. Takav naziv bi zvučao kao da su svi poginuli dali živote za nešto veliko i trajno, a to bi moglo loše da utiče na razvoj kukavičluka. Ljudima treba da bude jasno da su njihovi životi prolazni i zamenljivi a politička igra večna, kako bi nesmetano svom kukavičluku dali da buja, a ne da im se jave tamo nekakve junačke misli.
Ipak, znate li šta je ovde najblesavije? To što ja ovaj tekst nisam počela da pišem izazvana samo licemerjem koje se, bar u Beogradu, poklopi sa preuranjenom novogodišnjom rasvetom. Potakla me je slika u kojoj je sve što do sada opisah samo jedan deo. Potaklo me je to što se ljudi žale na strašne, neprihvatljive stvari podjednako kao i na gluposti, i to na sasvim isti način: rečima, samo rečima, pustim rečima… Zagađeni beogradski vazduh gust je od prljavih reči svih strana prema svim stranama, reči koje ne povlače za sobom delo, već samo ostaju i smradno trule, trujući svaku svest do koje dopru.
Neću da navodim sve neprihvatljive stvari o kojima nas mediji izveštavaju, suviše ih je. Ne želim da pišem ni o jednoj od njih, već čitaocima koji se zgražavaju, pa prepričavaju opet zgražavajući, želim da postavim pitanje: Kako, bre, čoveče, kako možeš da stojiš mirno i trabunjaš i da ne želiš ništa dobro da učiniš, ni za drugog ni za sebe, već samo tako melješ, melješ?
Za kraj, pošto je najaktuelnija tema vakcina protiv korone i pošto su ljudi sluđeni informacijama, dozvolite mi da bacim pogled na tu stvar iz jednog neobičnog ugla. Da se razumemo – niko nema pravo da me prisilno ošiša, prisilno obuče, ili prisilno vakciniše. Prve dve stvari rade se samo u zatvoru, kažnjenicima kojima je oduzeta građanska sloboda. A treća? Ali, neću ovde da se zalažem ni pro, ni contra, nego da vam ispričam nešto zanimljivo.
Ako u “Gugl” ukucate: COVID-19 vakcina, videćete da na Vikipediji postoji odeljak sa tim naslovom na mnogim jezicima. Ali, ako uporedite tekstove, zapazićete da svaki jezik ima sasvim drukčiji tekst. Tekstovi na Vikipediji uglavnom nisu identični jer ne nastaju kao prevod jednog univerzalnog, već se na svakom jeziku zasebno sastavljaju. Pošto svi poštuju istu formu, uglavnom su slični. Ali, sastavljači teksta o vakcini za “koronu” očihledno su bili sasvim različito inspirisani i obradili sasvim različite informacije. Na engleskom jeziku ćete pročitati kako, prema podacima iz oktobra, postoji 321 kandidat za vakcinu.
Na srpskom ćete saznati kako u svetu ima 40 laboratorija koje rade na pravljenju vakcine, a potom sledi dugačak tekst o karakteristikama vakcinee i virusa. Hrvatski tekst dopunjuje informaciju iz engleskog, podatkom da od tih 321, za sada 33 vrši ispitivanje bezbednosti, a 44 vrši klinička ispitivanja. Francuski tekst je veoma sličan engleskom. Slovenački tekst je, opet, vrlo kratak i rezime je onog dugačkog srpskog. Istovremeno, po “Guglu” kruži ruski video koji navodno otkriva da je vakcina sredstvo koje treba da desetkuje populaciju Zemlje, kao i na koji način će to učiniti.
Ne zaključujem ništa, samo primećujem. Između ostalog i to da bi bilo logično ako bi ljudi u ovom haosu od podataka malo manje pričali, a malo se više informisali, te delali u skladu s uvidom koji steknu.
Dodaj komentar