Dijaspora

“Ispovijest doktora Runda”: Saga o Srbima katolicima i Srbima pravoslavcima

MediaSfera

 

 

 

Piše: Marina Bulatović

Foto: Privatna arhiva dr Mihailo Rundo

 

 

 

“Ispovijest doktora Runda” novi je roman doktora medicinskih nauka Dragana Kovača, koji radi u Službi hitne medicinske pomoći u Trebinju. Ovo je roman koji razbija predrasude o našim precima, govori o njihovom junaštvu i vekovnom stradanju, pečalbi u dalekoj Americi, njihovom radnom elanu, obrazovanju i glamuru.




Kovač je napisao roman o svom kolegi, doktoru Petru Rundu koji je živeo i radio određeni period u Trebinju, sve do 1942. kada je pod tajanstvenim okolnostima obešen u ustaškom zatvoru. Ističe da mu je prilikom pisanja romana mnogo pomogao sin doktora Petra Runda, dr Mihailo Rundo (87), anesteziolog u penziji koji živi na relaciji Frankfurt – Risan i ovaj roman je ustvari njegova ispovest.

Knjiga Ispovijest doktora Runda - autor Dragan R. Kovac-min

“Život dr Petra Runda bio je vrlo interesantan, a njegov studentski put neverovatan. On je dobio stipendiju od Rusije u koju je otišao za vreme Prvog svetskog rata, zahvaljujući tome što je njegovom maturskom ispitu prisustvovao lično kralj Nikola (maja 1914.) i preporučio ga za stipendiju. U Rusiji je Petar prešao 10.000 kilometara bežeći pred boljševicima, tako da je od Moskve stigao do Vladivostoka gde ga je američki ratni brod pokupio i vratio u Dubrovnik”, kaže na početku razgovora autor romana Dragan Kovač.

Kovač ističe da se stari Trebinjci koji su poznavali doktora Petra Runda najlepše izražavaju o tom lekaru i njegovoj porodici. “Njegov otac Risto Rundo (Srbin pravoslavac iz Mostara koji je jedno vreme živeo i u Crnoj Gori), kao i njegov tast Miho Dežulović (Srbin katolik poreklom sa Pelješca, kasnije nastanjen u Dubrovniku) bili su vrlo interesantni i glamurozni ljudi. A njihovi životi su inspiracija ove dirljive istorijsko-porodične sage, o junacima koji su bili jasno nacionalno opredeljeni”, dodaje autor.

Dr Petar Rundo - portret uradio Ismet Mujezinovic (1934.)-min
dr Petar Rundo, portret uradio Ismet Mujezinović 1934.

Ali, kako je došlo do toga da se doktor, specijalista za urgentnu medicinu, lati pera?

-Početkom  2013. g. odlučio sam da napišem dužu pripovetku o pogibiji mog brata na frontu prema Dubrovniku, 1. oktobra 1991. g. kada su ga mrtvog doneli u Službu hitne medicinske pomoći, u kojoj sam baš toga dana bio dežurni! Na kraju je od svega ispao čitav roman, veoma čitan u Hercegovini.

Ljubica Rundo - portret uradio Ismet Mujezinovic (1934.)-min
Ljubica Rundo, portret uradio Ismet Mujezinović 1934.

U romanu “Ispovijest doktora Runda” nalazi se i malo poznat detalj široj javnosti – odmah nakon ubistva Franca Ferdinanda, 28. juna 1914. mnoge građane Dubrovnika, Srbe (katolike) obuzela je crna slutnja. Već 4. jula Hrvati su zakazali zadušnice za ubijenog prestolonaslednika, a Dubrovnikom su odjekivali pokliči: “Srbe na vrbe” i “Udri Srbina”! Da li je moguće da se retorika naših komšija nije promenila do danas?

 -S obzirom da su pomenuti pokliči masovno odjekivali tri puta u istoriji: početkom Prvog i Drugog svetskog rata, te tokom raspada SFR Jugoslavije, a odjekuju i danas diljem Hrvatske, mislim da Srbi kao narod definitivno treba da izvuku pouke iz minulih događaja i da na stranu ostave svoje hrišćansko praštanje jer ukoliko želimo da razumemo sadašnjost moramo dobro da poznajemo našu prošlost i jasne pouke iz nje prenesemo deci i unucima.

Jovanka Dezulovic sa unucima u Bileci (1937.)-min
Jovanka Dežulović sa unucima u Bileći 1937.

 Junaci vašeg romana svedoče da je Italijanska vojska, za vreme Drugog svetskog rata, neretko spašavala Srbe od ustaških zločina. Oni, stacionirani u Trebinju, bili su zgroženi ustaškim zverstvima. Po kazivanju dr Mihaila Runda – Italijani su bili za vreme rata iskreni prijatelji njegovog oca dr Petra Runda – koji je takođe stradao od ustaša. Kako objašnjavate to da su nam Italijani bili više naklonjeni nego “braća” Hrvati? 

-Talijanski visoki oficiri su bili školovani vojni profesionalci i bez obzira na fašističko opredelenje njihovog vrhovnog vođe, suprotstavljali su se, gde su god mogli, drastičnom kršenju običaja ratovanja, pogotovo zločinima nad civilima. Posledice ustaških zločina u Hercegovini, koje su generali poput Alesandra Luzana videli, a kasnije u memoarima i opisali, i mnogo “tvrđu” vojsku od talijanske nagnale bi da zaštite lokalno stanovništvo. Svi oni su bili preneraženi i zgađeni okrutnošću ustaša prema svojim dojučerašnjim komšijama – Srbima! Poražavajuće je što i danas, nakon toliko godina, avet ustaštva prožima jednu državu, članicu EU, kaže Kovač.

Miho Dezulovic, potret uradio Ismet Mujezinovi -min
Miho Dežulović, portret Ismet Mujezinović

Ovo je istinita priča o našim ljudima sa Pelješca, Dubrovnika, Trebinja, Herceg Novog, Cetinja… Ima li danas uopšte Srba na Pelješcu ili Dubrovniku?

-Nepobitna istorijska činjenica je da su Srbi katolici sve do početka Prvog svetskog rata činili elitu Dubrovnika u intelektualnom, poslovnom i kulturnom smislu. Bili su vlasnici vrednih nekretnina i preduzeća, birani su za gradonačelnike grada, imali su svoje štamparije i listove, ćirilica se mogla videti na mnogim firmama i buticima.

I stari i mladi su govorili više stranih jezika, a okupljali su se u eminentnom Sokolskom društvu “Dušan silni”. Pomenuću samo neke od najpoznatijih Srba katolika iz Dubrovnika i okoline: Valtazar Bogišić, Vlaho Bukovac, Ivo Vojnović, Antun Fabris, Ivo Ćipiko, Dragutin Franasović, Rudolf Sardelić, Josip Bersa i mnogi drugi! Jedan od njih je i lik u mome romanu: gospar Mato Gracić.

Danas, Srba katolika u Dubrovniku više nema. Oni nisu bili dovoljno dobri katolici za Hrvate i katoličku crkvu… a dosta ih je stradalo tokom Prvog svetskog rata, imovina im je propala, a mnogi su kasnije po principu: hiljadu puta izgovorena ili napisana laž postaje istina, “osvanuli” u današnjoj Hrvatskoj isključivo kao katolici. Ali, Hrvati!

Kakve će sve živopisne junake vašeg romana, čitaoci moći da upoznaju?

-Upoznaće dosta junaka koji nisu izmaštani, a živeli su u veoma burnom vremenu, na prelazu XIX u XX  vek i prvom polovinom potonjeg. Neki od njih su i poznate istorijske ličnosti poput kralja Nikole, kralja Milana Obrenovića, Nikole Tesle, Alekse Šantića, Mirka Komnenovića… Ipak, oni koji nose čitavu priču romana su dve porodice: Dežulovići i Rundovi. Njihove burne porodične sage se objedinjuju venčanjem dr Petra Runda i Ljubice Dežulović.

Vencanje Ljubice Dezulovic i dr Petra Runda u Manastiru Savina u Herceg Novom (1932)-min
Venčanje Ljubice Dežulović i dr Petra Runda u manastiru Savina u Herceg Novom

Zet porodice Rundo

Risto Rundo i njegova supruga Angelina, su usvojili malog Voja Stojadinovića (rođen 1906.) siroče iz Srbije. On se 1919. sa Cetinja vratio u Smederevsku Palanku, a već 1926. bio mladi bravar u fabrici vagona “Jasenica”. Te godine stiže i Josip Broz u Smederevsku Palanku i radi 6 meseci kao bravar zajedno sa mladim Vojom.

U prvom tomu Priloga za biografiju J.B.Tita postoji PRILOG – razgovor Dedijera sa Vojom Stojadinovićem.

Vojo je bio veoma popularan u svom gradu jer je njegov nekadašnji kolega, bravar Joža, prilikom posete Smederevskoj Palanci 1971. tražio da se vidi sa njim – što se i dogodilo.

Inače, Vojo se 1931.  oženio Maricom, rođenom sestrom doktora Petra, i tako postao zet porodice Rundo.

Dragan Kovac autor knjige Ispovijest doktora Runda-min
Dragan Kovač

Dragan Kovač

Dragan R. Kovač je rođen 1956. g. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Trebinju. Medicinski fakultet, specijalizaciju iz urgentne medicine i postdiplomske studije završio je u Sarajevu. Na Medicinskom fakultetu u Beogradu doktorirao je 1990. g.

Objavio je tri romana: Dnevnik nesna, Pismo papi i Pogaženi testament, kao i tri zbirke pripovedaka: Izložba kliničkih slika, Epitaf i Prepisane priče, kao i dve drame.

Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2018.g.

Izvor: RTS Dijaspora




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .