Milica Cincar-Popović: Vrli, novi svet

MediaSfera

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

Imam jednog druga koji, kad kod se za nekoga kaže kako je „dobar čovek“, uzvrati pitanjem: – Je li dobar namerno, ili zato što ne ume drukčije? Možda je to i citat; pretpostavljam da jeste, ali ne znam čiji, nikad nisam pitala. Do nedavno je ova rečenica bila vrlo primenljiva ali, evo – zahvaljujući novom virusu, postalo je mnogo lakše ne biti dobar i „dobri ljudi“ su sve ređi. Zapravo, zadivljena sam veštom brzinom kojom strah skida maske s lica.

Da svet za nekoliko godina neće izgledati kao onaj na koji smo naučili, to i vrapci znaju. Već se promenio, za nepunih godinu dana. Dojučerašnji poklonici umetnosti i kulture postali su jeftini politički agitatori koji ne nude ništa, ali zato mnogo mrze svoje neistomišljenike, i to koristeći se rečnikom kakav su do juče prezirali. Sve Fema do Feme – sad je to jasno kao dan, ali imali su dobru masku, pre se to nije videlo. Ili, razni borci za pravdu – puna su im usta borbe PROTIV neistomišljenika, a one koji se bore ZA, bogami, svećom da tražite.

Podseća me ova korona na grabulje iz jednog starog vica. Kaže, gastarbajterka došla iz Pariza u svoje selo da obiđe roditelje. Lepo vreme, okupio se komšiluk u dvorištu, a ona ogrnula bundu, nazula cipele s visokom potpeticom, pa sve ubacuje francuske reči u svoj govor, kao ne seća se srpskog. Pokaže na bunar, pa pita: „Kako se ovo zove“, pa na kravu, pa na merdevine…. I sve tako, kad najednom, nabadajući svojim štiklama po dvorištu, stane na grabulje. Ona držalja je mlatne po glavi, a „francuska dama“ opsuje kao iz topa: „Jooooj, j….m ti grabulje!“

Ima i onih što su iznad aktuelne situacije,  jer sve o svemu znaju. Ima i za njih vic. Obogatio se dojučerašnji šofer pa kupio kuću, preselio se, upisao ćerku u muzičku školu, žena mu se zategla i napumpala. Kad su sve tako uradili po propisu, pozovu oni rodbinu u goste, da pokažu svoj uspeh. Stigli gosti, a žena se sva „smontirala“, pa pokazuje kuću – te sobe garderoberi, te zlatne slavine, te sve na daljinsko upravljanje, kad se jedna tetka obrati šoferovoj kćerki:

– Nato, kćeri, kako je u muzičkoj školi?
Majka preduhitri ćerku, pa odgovori – Nata je najbolja, nasledila je na mene apsolutni sluh! Kaže profesor da je već prevazišla našu akademiju. Poslaćemo je u London da studira.
– Ma nemoj! – divi se tetka. – Hajde onda nešro da nam sviraš, da te i mi čujemo!
– Ali ne mogu tetka, još mi nije naštimovan klavir – krene Nata da se „vadi“, kad uleti majka sa spasonosnom idejom:
– Nema veže, ćerko, sedi ti za sto, pa lupaj prstima kao da sviraš, da vidi tetka kako si vešta.
Šta će jadna Nata, sedne ona tako za sto i krene da prebira prstima po onoj dasci, a gosti se uozbiljili i gledaju je. Ućutali se svi sa izrazom dubokog divljenja, kad će majka:
– Grešiš Nato, grešiš, treba ti to još da vežbaš.

Razlika između ovih nušićevskih viceva i stvarnosti je u tome što novokomponovana  malograđanština iz naše svakodnevice nije ni bezazlena ni simpatična, a nije ni isključivo iz redova neobrazovanih. Ima tu jedna caka: obrazovanje propada ako se stalno ne dopunjuje, tj. neažurirano znanje je neznanje. Možda ranije nije bilo tako. Sada se vreme tako ubrzalo, da se već tokom jednog životnog veka dešavaju promene koje diskredituju stare pristupe i nalažu nove. I eto, tu dođosmo do osnovne karakteristike novog sveta, na koju nam je ova epidemija skrenula pažnju: u novom svetu, čovek će živeti u skladu sa svojim aktuelnim kvalitetom.

Kakav je to život, bolji ili gori od dosadašnjeg? Pa, meni se sviđa. Dopada mi se i ideja da nema više penzije i da ljudi budu aktivni do smrti, jer je ona ostvariva jedino ako čovek postane sposoban da i u poznim godinama bude vitalan i mlad duhom. Društvo u kome čovek živi uskladu sa svojim aktuelnim kvalitetima je lišeno malograđanštine, jer je lišeno lažnih vrednosti. E sad, pitanje je da li je takvo društvo moguće. Čovečanstvo ga je imalo samo u doba primitivne zajednice. I sad najednom, zbog virusa koji je poremetio sve dosadašnje pozicije, čovečanstvo se našlo na prekretnici: ili vladavina laži, koja podrazumeva nasilje i vodi u brzo propaadanje (za najviše 2 generacije) jer uništava (bukvalno ubija) bazu, ili vladavina istine, koja nije moguća bez svesti o drugome.

Ovo nije nova mudrost, ali izgleda da je sad zaista ili – ili. Da li će čovečanstvo krenuti u smrt, ilii u život? Ili će se možda, onako haklijevski, ljudi spremni za aktivan život u istini povući na zasebna ostrva, dok ostatak tone u dehumanizaviju? Ovo poslednje je slabo verovatno, pošto je planeta jedno biće i sve je povezano. Zato predlažem svima da tu gde su budu aktivni u svojoj ulozi, sa svešću o drugom. Ta svest o drugom, daje smisao svemu. Jednostavno je – ako je moje postojanje na dobrobit drugome, onda se stalno informisanje podrazumeva, a rad je radost i izvor energije, a ne kuluk.

Strah je tokom ove epidemije izvukao najgore iz ljudi. Baš mnogo zla, kod mnogo ljudi. Zato, umesto jalovih predviđanja o uticaju američkih izbora na život u Srbiji, bolje je osvrnuti se oko sebe, videti sve primere zlobe i neznanja kod ljudi od kojih to nikad pre nismo očekivali, i postati aktivan borac za život u istini. Jer, to je sledeća faza u evoluciji čovečanstva. Zašto bi iko želeo da bude recidiv koji propada, ako može da bude novi čovek, novog sveta?