Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Dorćolski sprat otvorenog srca

MediaSfera

 

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Print screen

 

 

Treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom onako kako smo mi užasnuti količinom zla na svetu.”

 

 

Umne rečenice srpski korisnici “Fejsbuka” pripišu ili Ivi Andiću, ili Meši Sečimoviću, ili Nikoli Tesli. Ova misao koju sam citirala, splitske spisateljice Slobodanke Bobe Đuderija, na  postovima je potpisana imenom našeg velikog naučnika. Ne znam kako se prava autorka oseća tim povodom.




Najveća društvena mreža u Srbiji joj je istovremeno dodelila mega priznanje i pokrala ju je. Nije namerno ni jedno ni drugo, nego – ljudi su takvi. Žele da veruju u dobro, ali se boje da to nije dovoljno pametan izbor, sem ako ne dođe od nekog (po mogućstvu pokojnog) čija je mudrost etablirana. Zato, Bobo, ne jedite se, već pišite dalje i užasnite svemir dobrotom, a meni dozvolite da u prilog tome opišem događaj koji mi se, evo, upravo dogodio.

Poznata je ona, kako u svakom zlu ima nešto dobro Iskreno, to obično kažemo samo utehe radi – jedni drugima a neretko i sami sebi. Meni se, međutim, večeras desilo nešto zaista divno, iako je povod bio vrlo zastrašujući.

Većina čitalaca zna da ne mogu da hodam i da koristim invalidska kolica. Ipak, po kući se batrgam zahvaljujući rukohvatima koje sam postavila po svim zidovima. Moje stanje se tokom dana menja. Kad mi je dobro, mrdam po kući zahvaljujući tim rukohvatima, a kad nije, sedim u krevetu i čitam, čekajući da mi se vrati snaga. Kasno popodne je najkritičnije, pogotovu kad je vreme tmurno, kao što je bilo danas. Kad je tako, ne mrdam ako sam sama. I ako mi je glava bistra, pa znam šta radim. E, ali kome je glava bistra kad se prene iz dubokog popodnevnog sna?

Nisam pogledala koliko je bilo sati kad sam otvorila oči; nisam se sećala ni kad sam zaspala. Najgore je što se nisam setila ni da ne mogu da hodam. Doduše, to mi je sinulo već posle dva koraka pokušaja da stignem do kupatila. Da sam odmah pogledala na sat, videla bih kako je upravo moje “kritično vreme” i možda bih još stigla da se vratim na krevet, ali nisam.

Nastavila sam da plovim kroz vazduh ka kupatilu, odbijajući se o zid kao loptica-skočica i – završila na podu. Sreća je što sam se bavila jogom pa imam visoku toleranciju na uvrtanje i uplitanje. Ništa nisam polomila, ali sam se našla na leđima, sposobna da se pomerim koliko i kornjača kad se izvrne na oklop. I tu počinje priča.

Zidovi u mojoj zgradi su tanki, kao i u većini beogradskih višespratnica. Kad komšija kine, dođe mi da viknem: “Nazdravlje!” Ne učinim to nikad, naraavno, ali zato ima onih koji misle da imaju pravo da se žale na buku, čum čuju zvuke života u komšiluku. Posebno je po tome poznat komšija koji živi ispod mene. Nije više mlad čovek, leže ranije. Zbog njega se svi trudimo da ne uključujemo mašinu za veš preko noći, a moje gošće su izuvale cipele s visokom potpeticom i obuvale nazuvke i pre korone – ne zbog higijene, nego da ne lupkaju čoveku nad glavom; sve se čuje. U stanove koji su levo i desno od mene, zvuk se prenosi još i više. Čujem im i televizor,  i tuš, i hrkanje.

Dakle – pala sam, ali nema problema – samo treba da viknem; neko od komšija će me čuti, vrata su mi otključana, zamoliću ga da mi doda telefon koji je ostao u sobi i pozvaću sina koji je u blizini, da me podigne. Tako sam mislila. I krenula da zovem. Iz petnih žila sam urlala, ali čudo jedno – moj glas je dovoljno jak da me publika čuje kad joj se sa scene obratim bez mikrofona, ali izgleda ne i da bi ga čuli oni kojima smetaju voda iz tuša i ženske štikle.

Dobro – pomislila sam – možda ljudi ne znaju odakle moje zapomaganje dolazi.  Da lupam ja nečim tvrdim u onaj pod na kome štikle odzvanjaju? – Pružila sam ruku i dohvatila daljinski uptavljač koji je stajao na pollici iznad mene. Zgodna stvarčica za lupanje, tvrda i ćoškasta. Dobro odzvanja kad udari u parket.

Da ne dužim dalje, tako sam lupala i urlala koliko me grlo nosi, skoro sat vremena. U početku glasno ali normalno, verovatno sam na kraju zvučala sasvim histerično, ne toliko zbog nemoći, koliko od besa. Svi veliki ljubitelji mira i tišine, zabili su se u svoje stanove i pravili se da ništa ne čuju. Zašto? Čega su se plašili? Ne znam. Da će morati da me nose? Kakva glupost! Da im ne umrem na rukama? Još veća glupost! Uostalom, zašto nisu pozvali policiju? Možda, zato što bi ih bilo sramota da pred policajcima pokažu svoj kukavičluk? Ili, pre će biti, zato što se prosečni Srbin plaši policije, za svaki slučaj.

Nakon što sam tako urlala i lupala skoro sat vrmena, desilo se ono zbog čega sam ovaj tekst počela citatom o dobroti i zbog čega ga, u stvari pišem. Jer, ljudska bedastoća nijedno slovo ne zaslužuje, ali zato o dobru treba svedočiti uvek i svuda.

Sećate li se tri dobre vile prerušene u obične žene, koje su negovale Trnovu Ružicu u kućici u šumi? Tako su mi izgledale tri komšinice koje su se pojavile na mojim vratima. Izbezumljene, nisu mogle da lociraju odakle dolazi zapomaganje jer žive dva sprata iznad mene i ne poznaju me, krenule su u potragu po zgradi od sprata do sprata i od vrata do vrata. Tri lepe i dobre žene!

Sunce me je obasjalo kad sam ih videla iako je već bio pao mrak, ali me je i sram pojeo, čim sam se uspravila i sela. Najmlađa je bila uplakana, a i druge dve, na granici suza. Šta sam napravila! Uplašila sam ih, ni krive ni dužne. Odakle mi uopšte ideja da ustajem u vreme kad to ne mogu? Nemam pojma.

Moje dobročiniteljke su pozvale mog sina i pravile mi društvo dok sam ga čekala. Čak sam dobila i poklon – tašnicu za mobilni telefon, da mogu da ga okačim oko vrata kad mi sledeći put tako dođu bube da se šetam po stanu. Da nisam bila u šoku od svega što se desilo, verovatno bih se uz “hvala” i rasplakala.




Sada je već prošlo dva sata otkako su komšinice otišle, i šok jenjava, a emocije polako počinju da mi oživljavaju. Sada sam vrlo, vrlo srećna. Živim u zgradi u kojojj postoji sprat otvorenog srca. Sve tri žive na šestom spratu, ali nadam se da će primiti i mene sa četvrtog, kao dopisnog člana u svoje udruženje plemenitih. Hej, stekla sam odjednom ne jednu, već tri prijateljice!



Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .