Diktafon

Igor Marojević: Širokogrudi smo prema sopstvenim greškama

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Vladimir Manojlović

 

Novi roman „Ostaci sveta“ Igora Marojevića nalazi se u samom vrhu listi najčitanijih knjiga kod nas. To i ne treba da čudi. Interesovanje za Marojevićev novi roman počelo je  još u vreme vanrednog stana zbog korona virusa, kada je  pisac izjavio da piše roman o Jasenovcu.  Tako je Igor Marojević je postao naš prvi pisac koje je intervjue davao o još ne objavljenoj knjizi.




Teme koje ova napeta istorijska drama iz pera jednog od naših najčitanijih autora obrađuje su intrigantne, navode na duboko razmišljanje o nama i našoj istoriji, identitetu.  U romanu Ostaci sveta” Marojević prati tragičnu sudbinu čoveka od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca pa do NATO bombardovanja, a kritika ga vidi kao najbolje iz opusa pisca.

Reč je o četvrtom romanu iz autorove zamišljene pentalogije Etnofikcija, koji se može čitati potpuno nezavisno u odnosu na romane Žega, Šnit i Majčina ruka.

Promocija romana “Ostaci sveta” (ako ne bude novog potpunog zatvaranja) održaće se 5. novembra u 19.30 časova na Kolarcu.

U romanu „Ostaci sveta“ pratite tragičnu sudbinu čoveka od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca, pa do NATO bombardovanja krajem devedesetih godina prošlog veka.  Koja nit povezuje sve te teme?

-Pa odgovorili ste u samom pitanju. Dakle, tragična sudbina jeste ta nit. Ili, možda, tragikomična, s obzirom na to da je većina junaka “Ostataka sveta”, iako zbir žrtava Španskog građanskog rata, Jasenovca, Srebrenice ili NATO bombardovanja SR Jugoslavije, etički hrabra da sa autoironijom i osećajem za grotesku govori o svojim teškim iskustvima.

Šta su za vas ostci sveta? Na šta nas opominju?

-Ono što je ostalo posle velikih i mnoštva manjih ratova, kao i gubitak morala čak i u svojstvu, političkog verbalnog obzira što je sa sobom doneo dvadeseti vek, a vidimo da, danas, ni autoritativna korona ne sprečava vojne sukobe. Opomena mi se čini kao suvišan, ili tautološki obzir, jer je sam život u ostacima sveta opomena. Radije bih o pozitivnom orijentiru u vidu pominjane autoronije i humora, kao i spremnosti traumiranih pojedinaca da uprkos balastu teškog ličnog iskustva nastave život što prirodnije.

Sa kojim očekivanjima izlazite pred čitaoce?

-U svojoj predugoj karijeri, sticajem okolnosti imao sam jedan hit – zbirku priča “Beograđanke”. Posle toga su se rodila čitalačka očekivanja od svojevrsnog nastavka – romana “Prave Beograđanke”. Međutim, umesto da kao pravi štreber izađem sa nastavkom godinu dana nakon hita, pa da na krilima prethodnog projekta ponovim uspeh, profesionalno i gubitnički sam čekao tri godine da rukopis sazri. Od tada publika ne očekuje mnogo od mene, a ja se od čitalaca nikada nisam nadao ničemu, hvala im što je i dosadašnji fidbek neuporedivo veći od očekivanog.

Kako ste došli na ideju da napišete roman o Jasenovcu?

-Početkom devedesetih, kada je usled početaka višestranačkog sistema gomila do tada potiskivanih događaja iz jugoslovenske istorije nahrupilo u javni govor, mene je od svega toga najviše fascinirala tema Jasenovca – po količini zla i ljudskih sposobnosti kako da prirede, tako i da izdrže patnju. Odlazio sam u Narodnu biblioteku Srbije i umesto knjiga i priručnika za fakultet iznajmljivao štiva o Nezavisnoj državi Hrvatskoj i Jasenovcu, beležeći najneočekivanije podatke i pritom ne znajući da će mi nekada poslužiti za pisanje, niti da ću se tim poslom uopšte baviti.

Ovo je prvi veliki srpski roman koji se bavi temom Jasenovca. Sa kakvim ste osećanjima pisali roman Ostaci sveta?

-Hvala na kvalifikaciji. Gledao sam da pišem što utrobnije. Imao sam zadatu junakinju koja je pretrpela život u Ženskom logoru Jasenovac i, prethodno, ilegalni komunistički aktivizam u kraljevini Jugoslaviji odnosno učešće u Španskom građanskom ratu. Sve ostalo došlo je spontano. Jasenovac u „Ostacima sveta“ je proizveo Blajburg u romanu, kao što je spontano smeštanje najopštijeg okvira na kraj devedesetih, pa tako i u razdoblje NATO bombardovanja SR Jugoslavije, dovelo do pisanja o Srebrenici između 1992. i 1995. godine.

Rekli ste da ste o Jasenovcu razmišljate 30 godina. Šta Vas je tokom istraživanja i dok ste pisali knjigu, posebno fasciniralo, a šta iznenadilo?

-Verovatno sam već odgovorio na pitanje šta me je posebno fasciniralo a iznenadilo… niz podataka od kojih je najkrupniji postojanje Ženskog logora, u čijem su prećutkivanju učestvovale i njegove preživele žrtve usled toga što je u patrhijarhalnoj kulturi silovanje žene maltene smatrano bar delimičnom krivicom žene.

Da li smo spremni da oprostimo, sagledamo svoje i tuđe zločine?

-Uopšte nisam siguran ni koliko smo širokogrudi, ni koliko to treba da budemo. Siguran sam da smo širokogrudi prema sopstvenim greškama, pa i zločinima.

Ovaj roman posle godina uspešne saradnje sa Lagunom izdajete za Deretu. Koliko je za uspeh knjige važna izdavačka kuća? Kako birate izdavača?

-Ne bih znao koliko je za uspeh knjige važna izdavačka kuća. Često ima izuzetaka koji čine sve izdavačke formule spornim. U konkretnom slučaju, procenio sam da je Dereta prikladnija kuća za nekonvencionalniji narativ poput „Ostataka sveta“.

Kako Vama izgleda 20. vek?

-Kao najgori i najsuroviji vek od svih.

… a kako 21. vek?

-Kao poslednje razdoblje u kojem se um koliko-toliko aktivno i naširoko koristi. Iako sebe ne smatram baš srećnim čovekom, oduševljen sam što neću dočekati neizbežnu a odlaganu premoć veštačke inteligencije i sve pošasti koje će ona sa sobom doneti.

Bili ste aktivni u istupima protiv Ninove nagrade početkom godine. Da li se tužba Saše Ilića, aktuelnog dobitnika NINA, protiv kritičara Igora Perišića može opisati kao – progon javne reči?

-O tome je manje-više sve već rečeno. Evo, kažite vi meni: laureat tuži kritičara zbog intervjua, napose zbog njegovog naslova koji dotični kritičar nije ni dao, jer su zaglavlje, naslov i podnaslov uvek stvar redakcije, što i tužilac zna, jer je radio u novinama. Da li to objektivno izgleda kao progon javne reči?

 




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .