Kolumne Lepa strana sveta

Milica Cincar-Popović: Kako je Debi postala galaktički istoričar

Galakticki-istoricar-1.jpg

MediaSfera

 

– Samo za ljubitelje „Zvezdanih staza“ –

 

Piše: Milica Cincar-Popović

Foto: Pixabay

 

 

Debi je ležala u svom krevetu zagledana u saksiju s bršljanom koja je visila s plafona, pored prozora. Kada su joj bolovi u kičmi postali skoro neprestani, tako da je većinu vremena morala da  provodi ležeći na tvrdom, bez jastuka, njen muž je okačio ovu biljku da joj pravi društvo i  skrene pogled sa dosadnog, belog plafona. Uz to, bršljan je dobrodošao u sšavaćoj sobi jer pravi kiseonik i kada padne noć.




Sada je više ništa nije bolelo. Operacija kičme  je bila uspešna. Nakon mesec dana provedenih u bolnici, ponovo je bila u svom krevetu. Mada suviše umorna da bi se veselila, osećala se ušuškano i zbrinuto. Često je mislila na svoj bršljan dok je ležala u sobi s belim zidovima, aparatima i cimerima u kojima je život bio isto tako slabunjav, kao i u njoj. Biljka je porasla velika i gusta, prijalo joj je mesto pored prozora. Debi je u mislima poslala poljubac svom bršljanu pre nego što je pala u san.

U bolnici je bilo strašno. Iako je njena operacija dobro prošla a rehabilitacija napredovala po planu, nije mogla da ne primećuje patnju sveta u kome se našla. Ne samo bolesnika; gledala je promene na licima lekara i sestara, koji nisu imali pravo  na privatni život kad su s pacijentima, ali im se on ipak čitao u očima. Ponekad ozarenim a ponekad i smrknutim, a prečesto umornim. U njenoj sobi su bila tri kreveta. Bolesnici u njima su se smenjivali. Jedan je stalno ječao u snu, iako je dobijao lekove protiv bolova.

Možda su ga bolele kosti koje su srastale, a možda i sećanje na saobraćajnu nesreću koja ga je tu dovela. Televizor je zvrndao neprestano, osim kad se spava, da bi emitovao što stvarnu što izmaštanu, ljudsku nesreću. Debi zaista nije znala kako je izdržala tih mesec dana. Sveprisutna patnja ju je toliko pritiskala, de je jednu celu noć provela moleći se za spas čovečanstva. Molila se onima koji se staraju za red u Univerzumu, pa ma ko bili – anđeli, sveci, bića s drugih planeta – ko god. Nije ni očekvala odgovor na svoju molitvu.

Samo jedne noći nije mogla da zaspi od svojih i tuđih bolova i morala je svu tu nesreću da izlije iz sebe. Otad je bilo prošlo više od petnaest dana Sada je ležala smirena, bez bolova; u svojoj sobi, sa svojom biljkom koja je bila puna života. Njen muž je bio na poslu. Kad se vrati, zajedno će večerati i sigueno neće gledati televiziju. U međuvremenu, Debi je imala samo jedan zadatak – da se oporavi od bolnice. Zaspala je bezbrižno i duboko.

Probudila se u odaji koja nimalo nije ličila na njenu sobu, ali ni na bolnicu. Boje su bile pastelne, ali nekako jasnije nego obično. Čim se uspravila, krevet na kome je sedela je počeo da klizi i stigla je u odaju u kojoj su se nalazili ljudi – zapravo, ne ljudi, ali bića vrlo slična njima. Imali su veću glavi i oči od nas i pokreti su im bili finiji.

– Dobrodošla, Debi – pozdravili su je. Nisu morali da joj kažu da se ne plaši, jer u njoj nije bilo nimalo straha, naprotiv. Sve oko nje je bilo čudesno lepo, a ona je osećala mir.

– Nalaziš se na osmatračkom brodu planete Arkturije, iz sazvežđa Volara – objasnili su joj. Debi se nimalo nije zanimala za astronomiju. Nikada ranije nije čula ni za tu planetu niti za sazvežđe, ali joj je iz nekog razloga sve bilo jasno. Tada joj se prvi put desilo da zna nešto što ne zna.

Arkturijanci su rekli Debi da su čuli njenu molitvu, jer je ona njihova sestra, tj. poreklom od njihovog naroda, te je izrekla molitvu njihovom vibracijom. Vinracija je jedina stvarnost, sve je vibracija. Razumeti, videti, čuti, biti negde, znači stupiti u rezonanciju. Kroz svemir se putuje tako što se stupa u rezonanciju sa odredištem.

Arkturijanci su joj više puta ponovili da je trodimenzionalni svet iluzija, te da je život ovakav kakvim ga ljudi doživljavaju, iluzija i to će i biti, sve dok čovekova percepcija ne evoluira, tj. dok čovek ne postane sposoban da podigne vibraciju na viši nivo. A šta spušta vibraciju, tj. usporava životni titraj? Zna se: strah.

Debi se ponovo probudila u svom krevetu. Odmah je pozvala muža da mu ispriča šta joj se desilo. On nije poverovao da je taj događaj bio stvaran, a ona nije imala nikakav dokaz. Osećaj pojačane realnosti, koji je imala na arkturijanskom brodu, karakteristika je deluzije. Debin izlet u snu za njenog muža bio je posledica lekova, sve dok…

Arkturijanci joj nisu dali nikakvu misiju, nikakav zadatak. Ali, Debi je vrlo brzo shvatila da razumeva stvari o kojima ništa ne zna jer, kada se na nešto usredsredi, pred njom počinju da se otkrivaju sve informacije koje su joj potrebne. Mic-po-mic, Debi je shvatila da joj je omogućen pristup arhivama Akaše.

Akaša je skladište ili, da se lepše izrazimo, biblioteka, u koj su uskladišteni zapisi o svemu što je ikada igde u svemiru postojalo i postoji. Oni koji veruju u Akašu, smatraju da su Nikola Tesla ili Stiven Hoking do svojih otkrića dolazili tako što su joj pristupali. Debin muž je ubrzo shvatio da ona ne samo što razume otkrića fizike i poznaje svemirske mape, već može i da pomogne ljudima tako što uviđa misiju i skrivene prepreke svakog pojedinca.




Debi Solaris se danas bavi proučavanjem istorije Svemira i kaže za sebe da je „galaktički istoričar“. Slušala sam je kad je gostovala u serijalu Beyond Belief američkog TV i radio novinara Džđrdža Nurija, kome je rekla kako se on već hiljadama godina rađa na Zemlji, svaki put u znaku Blizanca, da bi obavljao ulogu komunikatora između čovečanstva i sfera viših vibracija u koje će to čovečanstvo tek stupiti.



Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .