MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Privatna arhiva
Na 29. Međunarodnom festivalu entološkog filam u okviru selekcije Informativnog programa prikazan je filma “Nije važno odakle sam” koji potpisuje Nebojša Ilić Ilke.
Nebojša Ilić rođen u Vlasotincu 1969. Kao snimatelj lokalne televizije karijeru započeo 1994. godine.Krajem 2005. godine stiče diplomu televizijskog i filmskog snimatelja.Od 2006. stalno zapošljen u Kulturnom Centru Vlasotince. Snima i montira sve važne događaje u opštini i van nje.
Član je Udruzenja filmskih umetnika Srbije, Udruženja filmski i televizijskih radnika Vojvodine, Stalni član F.I.J.E.T. (Svetska asocijacija turističkih novinara, putopisaca, snimatelja, gastronauta), jedan od osnivača udruženja grđana „Revije nezavisnog Off filma Srbije – Srpski Holivud“, član udruzenja gradjana „Centar za gerilski film“… Predsednik je Udruženja filmskih, televizijskih, audio i WEB stvaralaca „JUG FILM“ Vlasotince…
Za sebe kaže da je pre svega snimatelj pa onda sve ostalo…Kompletan je autor filmova koje stvara.Sa ponosom ističe da je deo ekipe televizijskog serijala „SLIKE ZIVOTA“.
Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Vlasotinca a za svoje filmsko stvaralaštvo nagrađivan je više puta…
Kako ste ušli u svet dokumentarnog filma?
-U periodu od 5. maja do 18. avgusta 2005. godine bio sam redovni polaznik stručnog usavršavanja iz oblasti televizije i filma koje je u sklopu odgovarajućeg nastavnog plana i programa organizovao Narodni univerzitet „Božidar Adžija“. Ti nekoliki meseci provedeni u TV Vrnjačka Banja za nas dvadesetak polaznika bili su odlična škola teorije i prakse televizijskog i filmskog stvaralaštva.
Moj petominutni diplomski rad „KRST“ stručna komisija je ocenila visokom ocenom i poslala ga na MEFEST (Međunarodni filmski festival turističkog, ekološkog sportskog i gastronomskog filma). Od tada sam, na moje veliko zadovoljstvo, deo kako domaćih tako i svetskih filmskih festivala.
Za sebe kažete da ste pre svega snimatelj pa onda sve ostalo?
-Jeste! Početkom devedesetih godina prošlog veka, u vremenu kojeg se svi dobro a nerado sećamo, počeo sam, sasvim slučajno, da se „družim sa kamerom“ i sve do danas, to slobodno mogu reći, sa kamerom neprekidno živim. Svet oko sebe gledam okom kamere i sebi ga činim ga onakvim kakvim želim da bude. Kamera je moja olovka kojom pišem, režiram, montiram… jednom rečju STVARAM!
Kako radite na terenu?
-Zvuči čudno ali jeste tako. Nikada unapred ne planiram šta ću i kako ću raditi. Na početku mi je dovoljna ideja, tema, sve ostalo nastaje tokom druženja sa kamerom. Na pitanje kakav je osećaj biti iza kamere, uvek isto odgovaram: PRIVILEGOVAN!
Kroz filmove afirmišete svoj zavičaj, Vlasotince i njegovu okolinu. Kako nalazite motive za svoje filmove?
-Od 2006. godine radim kao snimatelj saradnik u Kulturnom centru Vlasotinca. Snimam i montiram, na filmskoj traci beležim sve važne događaje na području naše opštine i šire.
Kako je nastao film „Nije važno odakle сам“ koji j prikazan na 29. međunarodnom festivalu etnografskog filma?
-Već nekoliko godina „Balkan Rally“ u organizaciji MK “Dalmacija” iz Splita tokom svoje balkanske rute duge 5.000 km od Splita do Tirane bira moje Vlasotince kao odredište za odmor i opuštanje. Uvek sam hteo da napravim kratki turistički film o mom Vlasotincu, ova dešavanja su bila dobra prilika za to.
Da li ste kompletan autor filmova koje stvarate? Ko su Vaši saradnici?
-Uz pomoć prijatelja, u najvećoj meri Zorana Stojičića, Dalibora Ilića, Dalibora Mitića, Stefana Pešića, pre svega stvaram ono sto me ispunjava i čini srećnim. Upravo tako, autor sam filmova koje stvaram dok za saradnike, pored prijatelja koje sam naveo, uvek biram ljude koji su po mom misljenju najbolji strčnjaci shodno temama kojim se moji filmovi bave.
Stalni ste član F.I.J.E.T. (Svetska asocijacija turističkih novinara, putopisaca, snimatelja, gastronauta). Da li je ključ za dobar turistički film u ideji, u temi?
-Svakako! Pripadam onoj grupi filmskih stvaralaca koji zastupaju taj pravac. Naravno treba to sve snimiti, montirati… Za sve to zasigurno je potrebna dobra i skupa oprema. Ali bez dobre priče, ideje, umetničkog senzibiliteta i pristupa filmu, čak i aparatura od „million evra“ ne može da pomogne. Član sam F.I.J.E.T-a od 2008. godine.
Šta Vam znače nagrade? Da li neku posebno izdvajate?
-Priznanja i nagrade nisu moj prioritet, ali su mi vrlo bitne i dragocene. Stimulisale su me i motivisale da istrajem svih prethodnih i, nadam se, narednih godina. Izuzetno cenim i poštujem „zdravu konkurenciju“. Uvek se radujem priznanjima koje moje kolege dobijaju. Učim od svih njih i radujem se svakom njihovom uspehu. Sve nagrade koje sam dobio podjednako su mi važne, vredne! Ako jednu moram da izdvojim, to je Bronzani vitez osvojena 2010. godine za film o značajnom srpskom slikaru Bratislavu Bati Anđelkoviću, Bati iz Vučja: Kamen drevnog snevača 2.
Dva Vaša filma stoje na sajtu SANU?
-Jeste! Sa dr Stanislavom Stankovićem, istrazivačem u Institutu za srpski jezik SANU i profesorom Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini, sarađujem više od jedne decenije. Film „Kučevista ili Dušanov znak“ filmska je priča o Skopskoj Crnoj Gori i prvi je produkt naše saradnje, dok zajednički zapis „Prizren danas“ predstavlja uvod u realizaciju filma PUSTOOD. Osim saradnje sa institutima SANU, posebno želim da istaknem i izuzetnu saradnju sa Etnografskim muzejem u Beogradu, kao i saradnju sa Predškolskom ustanovom „Milka Dimanić“ u Vlasotincu.
Da li sami finasirate svoje filmove?
-Da, uglavnom na početku svog filmskog stvaralaštva. Danas sam pak predsednik Udruženja filmskih, televizijskih, audio i WEB stvaralaca JUG FILM iz Vlasotinca, te u poslednjih nekoliko godina, i u tom smislu, Udruženje ima uspešnu saradnju i to kako sa lokalnom samoupravom u Vlasotincu tako i sa drugim opštinama, gradovima i ustanovama kulture u Srbiji.
Filmografija:
Krst ( 2005), Guvnište (2006), Kamen drevnog snevača (2008), Kamen drevnog snevača 2 (2009), Kučevista ili Dušanov znak (2009 – 2010), Put na goru (2011), Mobi Dik – zemlja koja plovi (2012), Put u Italijju (2013), Postood (2014), Nebeska igra (2015),KRiSTijan (2016), Put jedne niti, Vlasotince u srcu, Gročanske priče
Dodaj komentar