MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Dijana Pantelić
U Etnografskom muzeju juče je, projekcijom filma „U goru, u vodu“ bračnog para Dobrivoja i Dobrile Pantelić, otvoren 29. Međunarodni festival entološkog filma.
– Ovogodišnji slogan festivala „U goru, u vodu“ predstavlja magijsku formulu za odagnavanje zlih sila oličenih u vremenskoj nepogodi koja se obrušila na selo (verovanje u Severozapadnoj Srbiji). Prenešeno u današnji kontekst našim festivalom želimo da odagnamo ne samo vremenske, već i sve druge zle sile koje su se sručile na nas i da vam kroz mnoštvo zanimljivih filmova pružimo prozor u druge svetove, rekao je Saša Srećković, direktor festivala.
Dobrila i Dobrivoje Pantelić iz sela Donje Brezovice, kod Zavlake, u Rađevini, dobro su poznato ime i dugogodišnji saradnici festivala. Ovi, kako za sebe kažu, amaterski filmski stvaroci više od četvrt veka, sa kamerom u ruci, brižno beleže i čuvaju od zaborava narodne običaje, tradiciju, navike, verovanja, drevne zanate i druge dragocenosti iz bogate kulturne baštine svog rodnog kraja.
Autori su više od 200 dokumentarnih etno filmova, pedesetak igranih filmova, a sakupili su oko 15 hiljada sati „sirovog“ materijala snimljenog njihovim kamerama. Oko devet hiljada sati od Pantelića je preuzela Jugoslovenska kinoteka, njihov značajan partner, kao značajno blago našeg roda.
Nažalost, početkom aprila ove godine Dobrivoje je preminuo, ali Dobrila nema nameru da stane.
– Dobrivoje više nije sa nama, teško mi je da govorim, ali sam srećna što sam danas ovde. Ljudi nas nisu zaboravili. Drago mi je da će ta dela ostati da žive jer su ona bogatstvo koje čuvaju Jugoslovenska kinoteka i Etnografski muzej. Ja, naš sin Milan, snaja Sandra i unuke Dijana i Tanja i dalje radimo priče. To je naš tim koji može da nastavi da snima da snima. Zvali su nas ljudi sa televizije i rekli: „Nemojte da posustajete, nastavite i zbog Dobrivoja i zbog sebe samih, kaže Dobrila Pantelić.
Kako ste ušli u svet etno-filma?
– Dobrivoje je oduvek voleo fotografiju, a kada su gastarbajteri doneli prve kamere davali su mu da ih snima i tako je kročio u svet filma. Prvu kameru smo kupili 1981. kada nam se rodio sin Milan i tada smo krenuli da snimamo po Rađevini, a onda i dalje. U početku je svima bilo čudno šta nas dvoje, ljudi sa sela tu nešto snimamo. Mnogi su nas savetovali da se posvetimo njivi i štali i ne gubimo vreme.
Nismo se obazirali na te savete. Počeli smo da pravimo lepe priče, međutim ti naši prvi filmovi nisu bili najbolji. Nismo znali za montažu, koristili smo kamere koje smo uspeli da nađemo.
Mi smo na izvorištu, gde se ti običaji i tradicija čuva. Snimali smo običan narod. Tek smo posle čuli da su to što mi snimamo etno-filmovi. Kada smo čuli poziv, tada mladog novinara Žike Nikolića da gledaoci šalju svoje amaterske snimke poslali smo snimak ,,Žetva pšenice sa srpom“ koji je objavljen. Od tada počinje naša saradnja sa RTS-om koji je objavio više od hiljadu priča iz Rađevine i okoline.
Žika Nikolić nas je predstavio kao seljake amatere koji prave lepe priče. A te naše priče emitovane su u programima RTS-a, a posebno u emisijama “Žikina šarenica”, “Jutarnji program” i “Trezor“’. Onda su nas ljudi koji su to videli na televiziji pozvali i rekli: „Vi imate žicu za to, a mi ćemo vam reći kako se pravi film, kako da se napravi jedan film“. Televizija Beograd nam je pomogla objasnivši nam principe montaže.
Posle su krenuli festivali, nagrade, ali to nam nije motiv, mada je lepo kad naši filmovi budu proglašeni za najbolje. Kako su naše filmske priče počele da se prikazuju na televiziji ljudi su sami počeli da zovu da snimimo neku interesantu priču.
Da bi postali prepoznatljivi za to su zaslužni Rale Zelenović, Vladimir Perović, Svetlana Paroški, Saša Srećković, Slobodan Naumović. Da nije bilo medija da prikažu to što mi pravimo niko ne bi znao za Dobrivoja i Dobrilu.Običaji
Koliko se Rađevina promenila za ove četiri decenije?
– Rađevina napreduje, modernizuju se putevi i ljudi. Ali običaji tamo i dalje žive, mada su neki izumreli. Recimo prvi film koji smo mi napravili je Brušenje kudelje, toga više nema. Ipak, ima još dosta dogodovština koje narod čuva. Mi smo napravili jedan veliki vajat, u njemu čuvamo bezbroj starih rekvizita, tu smo napravili mnogo lepih priča i filmova koji će da čuvaju običaje Rađevine. Taj vajat je naš filmski studio.
Nas svi znaju kao Običaji Rađevine. Slogan naše Filmske Produkcije Tri-D je Da se prošlost ne zaboravi, a budućnost pamti. Zahvalni smo ljudima iz Etnografskog muzeja koji su uzeli slogan „U goru, u vodu“ za slogan ovogodišnjeg festivala. Imamo odličnu saradnju sa glumcima – amaterima iz našeg kraja i sa običnim narodom. Narod voli sebe da vidi na televiziji. Imamo veliku pomoć i od naše opštine Krupanj i opština Osečina, Mali Zvornik. Ljudi su prepoznali u nama nešto dobro i trude se da nam pomognu koliko mogu. Ne bi mogli mi sami sve to da iznesemo.
Dobrivoje i Dobrila Pantelić iza sebe imaju oko 200 nagrada i priznanja. Nema amaterskog festivala etno filma u zemlji i svetu gde nisu osvojili najviša priznanja.Među nagradama je i ona iz Praga, sa međunarodnog festivala etno filma, za film „Sačuvaj Bože“.
-Poslednjih nekoliko godina radimo serijal ’’Razgovori pokraj puta’’ i to se mnogima posebno dopada jer pokazujemo obične ljude, seljake, radnike, njihov život i rad. Najveća nagrada je kada su sale gde prikazujemo filmove pune i kada su ljudi zadovoljni i vole ovo što radimo.
Nama su festivali i nagrade mnogo značile i bile podstrek za dalji rad. Dobrivoje je voleo i narod i festivale. Javili su nam da je na Festivalu dokumentarnog filma „Zlatna bukulja“ u Velikoj Planti Dobrivoje je posthumno dobio povelju i to nam je čast.
Pre 15 godina osnovali su svoj Putujući festival dokumentarnog filma koji se svake godine organizuje u Loznici, Osečini, Ljuboviji, Malom Zvorniku i Krupnju i koji privuče na hiljade ljudi.
– Pošto smo išli po raznim festivalima kaže Dobrivoje: „Mi, Dobrila moramo da osnujemo festival u našem mestu“. Sale su uvek pune i nama je puno srce. Ljudi su se navikli i očekuju da svake godine izbacimo jedan novi film, navikli smo se da ih obradujemo. Mi slikamo život ljudi, naših komšija, sve što se dešava oko nas. Ove godine sve je bilo ugovoreno, ali smo morali da otkažemo zbog korone. Nadamo se Bože zdravlja da ćemo sledeće godine nastaviti.
Koliko filmova snimite godišnje?
– Sve zavisi. Nekada napravimo 3, nekada 4-5 filmova. Nama to ide kao ladna voda. Mi smo na izvorištu, nije nam problem napraviti dobar film. I sam Bog nam je dao tu moć da spoznamo šta je dobro, šta da ostavimo za budućnost da deca pamte, da se upoznaju sa nečim što nestaje.
Mi smo seljaci, nismo se školovali za to. Nemamo ni investicija toliko da možemo da guramo sami. Pre mnogo godina, kada je bio direktor Studia B Dragan Kojadinović izdvojio je sredstva da nam se kupi montaža. Imali smo najbolju montažu u lozničkom kraju. Može u nedogled da se snima. Treba iskoristiti starije ljude koji znaju mnogo više od nas, da se što više toga zabeleži.
Prof. Slobodan Naumović: Filmske zvezde iz Rađevine
Dobrivoje Pantelić, neumorni video-hroničar Rađevine, Podgorine, Jadra i Azbukovice, filmski stvaralac koji je dao samosvojan glas selјaštvu Srbije, od ove godine nije više sa nama. Nјegovo stvaralaštvo poznato je svim poslenicima etnografskog filma u regionu, kao i publici mnogih festivala na kojima su njegovi filmovi učestvovali, a neretko i pobeđivali. Nјegovo ime blisko je i televizijskoj publici, koja je imala prilike da brojne priloge iz produkcije porodice Pantelića gleda u okviru mnogih emisija.
O Dobrivoju i njegovoj životnoj i filmskoj saputnici Dobrili snimlјeno je i nekoliko reportaža, odnosno filmova (npr. Dobrivoje i Dobrila..., r. Vladimir Perović, 17 min., BK Telekom, 1998, ), koji su dodatno proširili glas o izuzetnim lјudima sa sela koji snimaju filmove.
Najzad, u svom kraju, Pantelići su izrasli u prave medijske zvezde zahvalјujući tome što decenijama beleže običajnu tradiciju svog zavičaja, čine je dostupnom izdavanjem video diskova i postavlјanjem na internetu, a u novije vreme i javno prikazuju svoje dokumentarne i igrane priče iz života lјudi iz Jadra i Rađevine u okviru putujućeg filmskog festivala, koji sami organizuju i finansiraju.
Pa ipak, stvaralaštvo Pantelića još uvek izmiče jasnom određenju u domaćoj vizuelnoj antropologiji. Najčešće se o njima govorilo na način na koji su i sami voleli da se zovu – kao o filmskim amaterima. Međutim, takvo rešenje nosi sa sobom jedan broj nedostataka.
Dodaj komentar