Diktafon

Dejan Grujić: Radio ima novu budućnost

MediaSfera

 

 

Piše: Olivera Ristić

Foto: Luka Karadžuleski

 

 

 

Radio Beograd je 1. oktobra proslavio 96. godina postojanja. Razgovaramo s jednim od voditelja čuvene “dvestadvojke”. Dejan Grujić je diplomirani glumac, voditelj, spiker, novinar, urednik. Trideset godina je novinar na RTS-u, danas voditelj emisije “Ustanak” na Radio Beogradu 202.




Svakog jutra do oktobra 2018. godine, redovno nas je budio uz „Crticu 202“ koja je predstavljala pogled na stvarnost iz ugla takozvanog običnog čoveka koju je publika rado slušala. Delio je te kratke priče i na društvenim mrežama gde su ti sažeti ali snažni, često i duhoviti, a ponekad veoma dirljivi zapisi duha našeg vremena naišli na mnogobrojnu publiku, te su mnogi počinjali dan tako što prvo pročitaju njegovu crticu na Fejsbuk mreži.

Uskoro će jedan deo tih priča ući u njegovu prvu knjigu “Život na Crticu” koja se očekuje da izađe iz štampe. Dejan Grujić je u svojim emisijama napravio mnoge intervjue, promoviše posebno književne stvaraoce, a sada smo želeli da čujemo njegove odgovore na aktuelna dešavanja s obzirom na njegovo vrlo bogato novinarsko iskustvo.

Za početak  je nekako neminovno da Vas prvo pitamo, kako izgleda kultura u vreme korone, a kako novinarstvo?

-Kultura izgleda kao pacijent koji je zaražen lakšim oblikom Covid-19, dok novinarstvo možemo uporediti s teškim bolesnikom koji je priključen na respirator, ali s malim izgledima da će preživeti.

Proveli ste 30 godina u RTS-u, pred mikrofonom kao voditelj „živih emisija“. Šta je potrebno da bi radijski voditelj privukao i održao pažnju slušalaca?

-Pre svega potrebno je pročitati mnogo knjiga u životu, raspolagati bogatim fondom reči koje ćete slagati u jasne i precizne misli, potom to veštom i artikulisanom interpretacijom verno i iskreno preneti onima koji vas slušaju. Bez laži i prevare, samo iskreno i uz pojačanu dozu optimizma, uprkos svemu.

Šta za Vas znači emisija “Ustanak”?

-“Ustanak” je emisija koju radim skoro pa deset godina, bez prekida. Jutarnji program generalno, radio sam tokom cele svoje radijske karijere, tako da su se samo menjali nazivi emisija. Suština je uvek bila ista – probuditi slušaoce vedrim glasom, zanimljivim temama, korisnim informacijama, i pre svega odličnom muzikom za rasanjivanje.

Nekad je radio imao magiju, kao u vreme Orsona Velsa, kada je ubedio Amerikance da su ih napali Marsovci, a gde je radio danas?

-Radio ima novu budućnost. Zahvaljujući internetu sada vam više nisu potrebni predajnici od ne znam koliko hiljada vati jer se i običan kompjuter koji reprodukuje nekakvu plej listu sa džinglovima i sebe naziva radijom, može čuti na svakoj tački planete. Važan je sadržaj, tehnika je uznapredovala, slušaoci su se promenili; sada su mnogo kritičniji nego ranije. U velikoj konkurenciji, teško je naterati ljude da samo vas slušaju, jer sada imaju daleko širi spektar različito formatiranih radio stanica.

Radili ste kao novinar-voditelj na Radio Prištini do 1999. godine, kako pamtite taj period?

-To je bio najlepši period u mom životu. Radio sam okružen najboljim novinarima, učio, razvijao se, školovao, formirao porodicu, imao veliki broj slušalaca i poštovalaca i vodio različite emisije, koncerte, organizovao manifestacije koje su u to vreme imale veliki odjek među našim ljudima u pokrajini.

Koji su najveći problemi s kojima se suočavaju novinari na Kosmetu?

-Iz ličnog iskustva ne mogu da govorim jer od 1999. godine ne radim tamo kao novinar. Međutim, imam kolege koji i dalje tamo rade, muče se, jedva preživljavaju. Nebitno je šta ste tamo po nacionalnsti, važno je da su vaši problemi identični onima s kojima se suočavaju i novinari u celom regionu Zapadnog Balkana, a to je, kao što svi znaju, hronična besparica i jak pritisak sa strane.

Da li je Kosovo “najskuplja srpska reč” i zašto?

-To je, koliko znam, Matija Bećković izgovorio. Ja mislim da bi najbolje bilo da se Kosovo demokratizuje, oslobodi nacionalizma, prihvati sve najbolje od evropskih vrednosti, pogleda u budućnost svih svojih građana, oslobodi se stega prošlosti, mržnje, zlobe, i zakorači hrabro u kompromisni dogovor sa Srbijom i tako uplovi u konačni mir.

U svojim emisijama promovisali ste izuzetno veliki broj umetnika, novih i mladih pisaca. Kakvi su Vaši utisci o gostima?

-Reč je uglavnom o umetnicima koji tek stupaju na javnu scenu. Mnogi su baš meni dali svoj prvi intervju. Puni su straha i prenaglašene odgovornosti za svoje prvo umetničko čedo, šta god da je u vezi sa stvaralaštvom; gluma, slikarstvo, književnost, i to je u redu, bar meni. Uglavnom su to sve dobri ljudi, koji često postaju moji prijatelji „do kraja života“.

Malo ko zna da ste bili i glumac, pozajmljivali glas junacima crtanih filmova (Delfi, Šarko, Blic) i bili narator u mnogim emisijama stranog dokumentarnog programa (tv dokumentarci “Divlji svet”, “Istraga je pokazala”, “Čudesni svet Brusa Blitza”). Pored novinarstva šta je još Vaša velika ljubav?

-Iskreno, najviše volim ploče i gramofone, kasetofone, magnetofone iz 70-tih, stare radio prijemnike i crno-bele televizore. Obožavam da popravaljam stvari kvareći ih, ako me razumete. Šalim se, znam šta želite da Vam odgovorim. Moja velika ljubav je književnost, uglavnom ruska. Takođe, volim da se pozabavim u kuhinji, ponešto umem i jestivo da pripremim za svoje ukućane koji nemaju veliki entuzijazam kada im pomenem da ja danas spremam ručak.

Uskoro očekujemo Vašu prvu knjigu da izađe iz štampe “Život na Crticu”. Hoće li to biti edicija, s obzirom da kratkih priča imate u velikom broju i kako ste napravili odabir za svoju prvu knjigu?

-Sve to zavisi od mog prijatelja Karla Astrahana, kojeg sam stekao zahvaljući kulturi. Prvo smo sarađivali na promociji mladih književnika, onda smo zajedno radili na Miona festu u Mionici, (festival dokumentarnog filma), potom smo u saradnji s Vladom Arsićem, Goranom Stojičićem, Bracom Pejovićem, i mladim Lukom Karadžuleskim pokrenuli portal „Fokus vesti“. Za izdavačku kuću „Art Liberland“, jedno od prvih izdanja koje je Karlo želeo da objavi bile su moje „Crtice“. Snebivao sam se da ih objavim, iskreno misleći da to štivo nije zanimljivo.

Često sam postavljao pitanja: Ko bi to uopšte čitao? Koga briga o mojim zapažanjima stvarnosti? Pitao sam neke prijatelje šta oni misle, i iznenadilo me je da je većina smatrala da to vredi i da će biti izuzetno čitano. Onda je nedavno Karlo samo rekao da je prva knjiga u štampi, bez mog znanja i odobrenja. Bio sam šokiran, ali ko me pita? Pustio sam stvari da krenu svojim tokom, što bi se reklo. Videćemo, očekuje se da uskoro knjiga izađe, pa ako bude interesovanja, možda to bude edicija, hronološki poređana po godinama koje smo živeli u vreme tranzicije i nepravde.

Kako biste opisali šta je život u samo tri reči?

-Život je borba.

Šta je prijateljstvo za Vas?

-Za mene je prijateljstvo uzvišen pojam. Veran sam i odan prijatelj, saveznik i rame za plakanje. Međutim, dešavalo se tokom života, što je donekle i prirodno, da me ljudi iznevere zbog sitno-šićardžijskih razloga. Neki su me ogovarali, a drugi, mnogobrojniji branili tom prilikom. Sve saznam, i izdaju i podršku, ali to ne otkrivam. Uživam da gledam ljude koji mi se ulaguju i pevaju hvalospeve, a znam da su u kafani svašta pričali o meni. Pustim ih da se dave u vlastitom kalu od osobina koje nose u sebi.

Koja bi bila Vaša poruka mladim ljudima u ovom trenutku?

-Ne dozvolite da vam mi, stariji, ili još gore političari određujemo pravila ponašanja, modele razmišljanja, volju za napredovanjem, kvarimo želju da ostanete u svojoj zemlji i tu postanete svoji na svome u punom kapacitetu.

Dejan-Grujic-1.jpg-min

 Biografija

Dejan Grujić je rođen u Peći, Kosovo i Metohija, 1969. godine. Diplomirani je glumac, voditelj, spiker, novinar, urednik. Osnovnu školu završio je u Aranđelovcu, srednju školu u Beogradu, a Akademiju umetnosti u Prištini. Na klasi prof. dr Vladimira Jevtovića diplomirao je glumu 1994. godine. Radio je kao novinar-voditelj na Radio Prištini do 1999. godine.

Tokom studija igrao je u Narodnom pozorištu u Prištini. Bio je organizator mnogobrojnih kulturno-umetničkih programa, pisao je tekstove i komponovao muziku, učestvovao na mnogim stručnim skupovima ali i organizovao škole novinarstva, lepog govora i glume širom Srbije.

Pozajmljivao je glas junacima crtanih filmova (on je čuveni Delfi) i bio narator u mnogim emisijama stranog dokumentarnog programa. Jedno vreme bio je usmeren ka pedagoškom radu s mladima i decom u okviru dramskog studija u centru „Boro i Ramiz“ u Prištini.

Posle rata kratko je radio u RTV „Toplica“ u Prokuplju, a od oktobra 2001. godine se zaposlio na Radio Beogradu 202 gde i danas radi kao voditelj emisije „Ustanak“. Redovno prati rad književnih stvaralaca i promoviše ih u svojoj radio emisiji. Ponosan je kako kaže na svoje najdraže, suprugu Ljilju, sina Filipa i kćer Anu.

Odlomak iz knjige

Sećanje na Vašar

Jedno lepo sećanje, u meni je probudila vest da će danas biti otvoren Novogodišnji vašar na Beogradskom sajmu. Rastužilo me to što će vašar i ove godine biti skromno organizovan, jer para za glamur nema. Eh, a kako je to nekad bilo, tokom zlatnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka… Današnja deca ne mogu ni da pretpostave s kolikim ushićenjem smo čekali te dve nedelje sjaja, mirisa roštilja i šećerne vune, razigranih vrteški, gužve i euforičnog trošenja para. Delila se u to vreme, nekada davno, trinaesta plata. Roditelji su imali para, a mi deca smo ih sa uživanjem trošili nemilice na sitna zadovoljstva. Sećam se da je odmah na ulazu u Sajamski prostor bilo postavljeno desetak roštiljskih tezgi sa kojih se nadaleko širio miris savršenih pljeskavica i kobasica, leskovačkih naravno. Tu bi odmah zastali da se najedemo. Onda bi u produžetku svratili da kupimo šećernu vunu, koja je bila tako izdašna da nikada nije mogla da se pojede do kraja. A onda, naravno, osveženje. Ja sam najviše voleo Jupi u flašici od 0,25. Nakon kvalitetnog obroka, kretalo se u trošenje energije. Mame su kupovale zimske kapute i bunde na popustu, posteljinu i ćebad, a očevi su vukli jelke i ukrase. Mi, deca, tiskali smo se oko igračaka, rafova sa pločama i kasetama, sportskom opremom i tehnikom. Nije bilo nemoguće da tamo upoznate nekog poznatog umetnika koji bi vam darivao svoj autogram. Sve je bilo na popustu i jeftinije, nego u običnim prodavnicama. Ma, vašar je bio institucija. S punim rukama svega i svačega, roditelji su nestrpljivo cupkali čekajući naslednike da se još samo jednom izvrte na ringišpilu, dobrano izvozaju automobilčićima na struju i naravno ponovo jedu. Jer, vašar je samo jednom, i traje samo 14 dana. Beše nekad, šta ćete. A danas? Posle najezde jeftine robe s dalekog istoka, otvaranja kojekakvih buvljih i vašljivih pijaca, kioska brze i nezdrave hrane na svakom ćošku, Vašar je iz godine u godinu gubio svoju čar na žalost svih onih koji su ga nekada smatrali uvodom u novogodišnje slavlje. Ništa nije kao pre, i ne treba da bude, a sećanja su ipak rezervisana za romantičare i nostalgičare. Ja sam jedan od njih. Šta vi čekate, sećajte se!




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .