Istorija

Mihajlo Pupin: Renesansna biografija modernog naučnika

MediaSfera

 

 

Mihajlo Idvorski Pupin, naučnik, pedagog, akademik, nosilac Pulicerove nagrade, poslovni čovek, jedan od najvećih dobrotvora rođen je 9. oktobra 1858. godine u Idvoru u Banatu. Sam sebi je dao nadimak “Idvorski” po rodnom mestu. Njegovi roditelji, Konstantin i Olimpijada, iako nepismeni zemljoradnici, upućivali su ga od ranog detinjstva da ide u svet i bavi se naukom. Majka mu je govorila da je znanje svetlost koja osvetljava kroz život i da ne sme ostati slep kod očiju.




Srbiji i srpskom narodu poklonio je sve što je stekao, procenjuje se 2 milijarde današnjih dolara. I ne samo u novčanim donacijama. Lobirajući uspeo je da, na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, “sve srpske zemlje” budu ujedinjene u jednoj zemlji, u Jugoslaviji. Danas bulevar koji povezuje stari deo Beograda i mesto odakle je Novi Beograd počeo da se razvija u savremeni velegrad nosi njegovo ime.

Težak početak u Americi sa 5 centi u džepu

Prve godine u Americi nikako nisu bile lake za Pupina. Danju je radio fizičke poslove, a noću učio jezike i išao na večernje kurseve. Sve se to isplatilo kad je 1879. godine postao student koledža Kolumbija.

“Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom.

Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista.

Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti“, napisao je Mihajlo Pupin u svojoj autobiografiji S pašnjaka do naučenjaka.

Visoko obrazovanje

Uporedo sa poslom koji je radio, upisao se u Kuperovu večernju školu. Najviše se interesovao za elektricitet, a od literature privlačile su ga biografije uspešnih ljudi. U Kuperovoj školi se istakao kao dobar matematičar i crtač mašina.

Zainteresovao se za Kolumbija univerzitet, ali je za prijemni ispit trebalo položiti latinski i grčki, koje do tada nije učio u školi. Ipak, odlučio je da pokuša, pa se naredne dve godine pripremao za prijemni ispit. Prijemni je položio sa odličnim uspehom i 1879. godine postao akademski građanin.

Prvu godinu na Kolumbija univerzitetu je završio sa odličnim uspehom, što mu je donelo dve nagrade od po 100 dolara. Pored studiranja bavio se poljskim poslovima, rvanjem, davanjem dopunskih časova i time obezbeđivao novac za sopstvene životne troškove.

Završetkom redovnih studija dobija univerzitetsku stipendiju od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883. godine. Narednih šest godina proveo je proučavajući fiziku i elektrotehniku na Kembridžu. Još tokom prve godine studija, Pupin je pohađao Helmholcova predavanja iz eksperimentalne fizike, zatim predavanja o teoriji elektriciteta i magnetizma kod Kirhofa i izvodio praktične radove u laboratoriji.

Karijera

Pupin je započeo svoju karijeru nastavnika na Univerzitetu Kolumbija 1889. godine gde je radio punih četrdeset godina (do 1929. godine). Postao je redovni profesor 1901. godine. Njegov položaj profesora teorijske elektrotehnike usmerio je njegovo interesovanje na proučavanje elektromagnetnih fenomena.

Električna rezonanca, kao predmet izučavanja, privukla je Pupinovu pažnju 1892. godine. Kao rezultat toga, Pupin je pronašao električno stujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, koji je našao primenu u radio vezama.

Ovaj patent je kasnije prodao kompaniji Markoni. Kada je Rendgen objavio svoj pronalazak X-zraka 1895. godine, Pupin je otkrio sekundarne rendgenske radijacije, a ubrzo je razvio i brzu metodu rendgenskog snimanja koja se sastoji u tome što se između objekata koji se snima i fotografske ploče umeće fluorescentni ekran čime se skraćuje vreme ekspozicije – sa oko jednog časa, na samo nekoliko sekundi. Metod rendgenskog snimanja je našao široku primenu i još uvek se primenjuje. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.

Pupinova teorija, njegov najznačajniji izum

I ako nije jednostavo od njegovih 34 patenta favorizovati bilo koji, naučni krugovi izdvajaju “Pupinovu teoriju” iz 1896. godine. Reč je o pronalasku kojim je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskog signala bez šumova koji ometaju razgovore.

Na Kolumbiji radi sa svojim učenikom i asistentom, nosiocem Nobelove nagrade za fiziku, Edvinom Hauardom Armstrongom i 1915. godine postavlja osnove  emitovanja radio talasa pomoću elektronskih predajnika.

Patent induktivnih kalemova, za koji dobija zlatnu medalju Nacionalnog instituta za društvene nauke, donosi mu i slavu i bogatstvo. U njegovu čast nazvani su “Pupinovi kalemovi”. Prava na ovaj izum kupuju telefonska kompanija Bel, Siemens & Halske iz Nemačke. Legendarni Miloš Crnjanski opisuje Mihajla Pupina kao “moćnog gospodara električnih izuma”.

Nabrajati sve ono što je Pupin patentirao i tako ubrzao razvoj svetske elektronike, i uopšte privrede, odvelo bi nas u nedogled. Jer je on patentirao i talasni provodnik, radiofonski prijemnik, aperiodični pilotni provodnik, zvučni generator, višestruku antenu za prenošenje električnih talasa, aparat za selektivno pojačavanje, mašinu za namotavanje, bežično prenošenje električnih signala i sve ono što je bio povod da se jedan krater na Mesecu nazove njegovim imenom.

Ovim izumom iz 1896. godine je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskih struja. Pupinova teorija je omogućila otklanjanje štetnog dejstva kapacitivnosti vodova što je predstavljalo glavnu smetnju prenosa signala na dužim rastojanjima, koja se manifestovala pojavom šuma.

Problem je rešen postavljanjem induktivnih kalemova (koji su u njegovu čast nazvani Pupinovi kalemovi) na strogo određenim rastojanjima duž vodova zahvaljujući kojima danas komuniciramo na daljinu.

Jedan od osnivača NASE

Na početku Prvog svetskog rata bilo je više nego jasno da Sjedinjene Američke Države kaskaju za Evropom u razvoju aeronautike, pa je 1915. godine osnovana NASA, Nacionalni savetodavni odbor za aeronautiku. Ovo telo će 43 godine kasnije postati NASA.

NASA je u vreme Prvog svetskog rata dobila zadatak da hitno razvije saradnju između industrije, nauke i vlade SAD kako bi se intenzivirao rad na projektima koji bi mogli poboljšati ratnu poziciju zemlje.

Prvom sastanku NASE 23. aprila 1915. godine održanom u kancelariji ratnog sekretara Džordža Skrivena, na kom je i snimljena ova fotografija, prisustvovalo je nekoliko važnih birokrata i vojnih zapovednika, kao i nekoliko uglednih profesora američkih univerziteta. Među njima je bio i Mihajlo Pupin. Pupin je na Kolumbija univerzitetu u vreme rata između ostalog je organizovao istraživačku grupu koja se bavila tehnikama detekcije podmornica.

Pupinova autobiografija, nagrađena Pulicerom, “Sa pašnjaka do naučenjaka” završava se pismom koje je Pupin oktobra 1922. godine dobio od tadašnjeg predsednika SAD Vorena Hardinga. U pismu Harding Pupina obaveštava da sa žaljenjem prima njegovu ostavku na položaj u NACA i izražava zahvalnost u ime vlade i naroda SAD za Pupinove usluge, kao i zato što je pomogao u konstruisanju veza za komunikaciju između aviona u letu, ali i radio-telefona.

Prvi Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu

Mihajlo Pupin je dobitnik Pulicerove nagrade za autobiografiju S pašnjaka do naučenjaka”, u kojoj je Amerikancima uspeo da opiše svet svoje zemlje u kojoj je odrastao, rodni Idvor, narod i svoju majku.

Osim ove napisao je još dve knjige: Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti i Romansa o mašini 

Pupin – Paja Jovanović

Najveći srpski patriota u rasejanju

O Pupinu se skoro sve zna. Ovo “skoro” nekako obavezuje da se i dalje o Mihajlu Idvorskom Pupinu, kako se nazvao odajući i na taj način priznanje svojim korenima, traga po “skrivenim ćoškovima” njegove prošlosti. Mnogi tvrde da se od doba srednjovekovne srpske države i njenih kraljeva ktitora, nije “rodio” veći dobročinitelj od Pupina.

Zna se za 800 njegovih darivanja, slučajeva kada je bio zadužbinar, darodavac ili mecena, čija se vrednost procenjuje na današnjih 2 milijarde dolara. U isto vreme, otkrivaju se i nova, pa se spisak Pupinovog darovanja dopunjava iz godine u godinu.

Poslednje nagoveštava slanje ogromnih sredstava koje je pred smrt uputio za izgradnju hrama u Srbiji, ali sem svedočenja savremenika iz arhiva Univerziteta Kolumbija, za sada, drugih materijalnih dokaza nema. Elem, Idvorski je davao i darivao samo sa jednom idejom i ciljem: da pomogne otadžbini i Srbima ma gde se oni nalazili. I to politički, humanitarno, ekonomski i na svaki drugi način. A da je pomagao, pomagao je.

Nauka i religija – “ruku pod ruku”

Mihajlo Pupin samo je jedan u nizu velikana koji su verovali da nauka i religija mogu da idu „ruku pod ruku”. O svojoj religioznosti često je govorio, naglašavajući da zna da Bog postoji. Govorio je: „ Ne, ja ne verujem da postoji Bog. No ja znam da On postoji. I to mi je jedino znanje što ima neku vrednost od sveg mog znanja”. U pismu koje je poslao majci napisao je: „Svakim korakom napred u svom naučnom istraživanju sve sam bliži onome što si me u detinjstvu učila – Bogu“.

  • U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje – Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike.
  • U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.
  • Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom.
  • Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.
  • Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.
  • Na Univerzitetu Kolumbija 1927. godine sagrađena je zgrada odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine.

Izvor: Edukacija/Nauka kroz priče/National geographic.rs/MediaSfera




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .