Kulturna baština

Ilija M. Kolarac: Bogata ostavština za srpsku kulturu

MediaSfera

 

 

Na današnji dan, 6. oktobra 1878. umro je srpski trgovac Ilija Milosavljević Kolarac, koji je svoju imovinu zaveštao za prosvećivanje naroda. Bio je jedan od najvećih trgovaca hranom u Evropi svoga vremena, a nadimak Kolarac dobio je po selu Kolari nadomak Smedereva u kome je rođen oko 1800. godine.




“Od trnja do zvezda”

Ilija je poticao iz tipične zanatlijske porodice onog vremena. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka i bila je domaćica. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka prešli su Dunav kako bi pobegli od Turaka, ali se Ilija brzo vratio u Beograd i počeo da radi za druge trgovce.

Tu je upoznao Sinđeliju, ćerku beogradskog trgovca Milutina Radovanovića i njegovu veliku ljubav sa kojom se i oženio. Tada je i otvorio svoj prvi dućan.

Nedugo zatim, preselio se u Pančevo i to se pokazalo kao najbolji poslovni potez koji je povukao. Tamo je Kolarac razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio.

Nije dugo prošlo, a “seljanče iz Kolara” je postalo jedan od najbogatijih trgovaca hranom u celoj Evropi!

Sreća, uspeh i bogatstvo nisu isto

Ljubav Kolarčevog života – Sinđelija, umrla je 1855. godine, a kako par nije imao dece, Ilija, i pored svog novca koji je imao, ostaje sam. Nakon toga dolazi u Beograd, grad za koji će ostati sudbinski vezan do smrti.

U prestonici Kolarac počinje da se bavi trgovinom solju i šalitrom, kao i da ulaže u rudnike. Sve ovo vreme, bogatstvo mu stalno raste, a on nalazi način da pomogne mnogima.

Od 1854. finansira objavljivanje domaćih i prevedenih literarnih dela, a godine 1861. ustanovio je Fond za pomaganje i nagrađivanje srpskih književnika. Od 1875. on prerasta u Književni fond s kapitalom od 10.000 dukata. Do Prvog svetskog rata ovaj fond je izdao 120 knjiga.

Sve narodu sve i za narod

Kako nije imao dece Ilija Milosavljavić Kolarac je celokupnu imovinu zaveštao srpskom narodu. Godinu dana pre svoje smrti sastavio je testament u kome je odredio “da se od svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet”.

Krajem 1877. godine u životu ovog čoveka zbio se jedan nemio događaj. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni koja je za cilj imala svrgavanje kneza Milana Obrenovića i dovođenje na vlast Petra Karađorđevića.

Preki vojni sud osudio Kolarca na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor nepovratno narušio Kolarčevo zdravlje. Ilija Milosavljavić Kolarac preminuo je 1878. u 78. godini života. Na sahrani niko nije prozborio ni reč, a njegov biograf Milan Đ. Milićević je zabeležio „da će se o Kolarcu imati da besedi kroz vekove i to što dalje, to više i lepše”.

Ostvarenje Kolarčevog sna

Ilija M. Kolarac ostavio je imovinu vrednu oko jedan milion dinara u zlatu, 20.000 dukata u gotovini, srebrni pribor za 12 osoba i sablju Tome Vučića, koju je on čuvao kao relikviju. Svoje bogatstvo testamentom je namenio za razvoj prosvete, za osnivanje Beogradskog univerziteta i književni fond “Ilija Kolarac”.

Testament je pisao advokat Marko Stojanović, a sudu ga predao dr Nikola Krstić. Za staraoce svoga fonda odredio je tog istog Krstića, Kostu Cukića, Milana Piroćanca, Čedu Mijatovića i Aćima Čumića. Međutim, dve Kolarčeve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, osporile su testament.

“Vlasti su bile stavljene pred jedan nov skandal. Njima sad nikako nije išlo u račun da dođe do osnivanja Kolarčeve zadužbine. Želeli su da se zaboravi da je taj čovek uopšte i postojao. Zato je trebalo oboriti Kolarčev testament, pisan 25. februara 1877. Posle jedne tek jedva završene afere, otvarala se druga. Čak i oni koji su mrzeli Kolarca žalili su što je starac umro i svojom smrću izazvao novu uzbunu u javnom mnjenju i opšte pohvale u narodu”, zapisao je Milan Jovanović-Stojmirović.

Pored glavnih, testament je imao i sporedne legate. Adam Čumić je dobio rentu od 200 dukata godišnje, Kolarčevim rođacima u Bavaništu donosio je oko 1.000 dukata, kolarskoj školi 200, beogradskoj sirotinji 100 dukata…

Tužba Kolarčevih sinovaca

Beogradski sud je 11. februara, na tužbu dveju Kolarčevih sinovica, poništio je ovaj testament. Svedoci su bili dr Đoka Pavlović, čuveni pravnik, i Jovan Naumović Kanara, pukovnik i okružni načelnik. Sudije koje su donele ovu odluku bili su Stojan Pavlović, Panta Savić i Milan Krle Đorđević.

U Apelacionom sudu, sudije Golubović, Milosav Lešjanin i Kosta Atanasijević, potvrđuju presudu.

Vladina štampa je likovala. Opozicioni list “Videlo” brani Kolarčevu poslednju volju. Iz vladinih krugova bila je puštena verzija da bi “ostvarenje” Kolarčevog testamenta značilo “opasnost za državu i monarhiju”. Tako je jedan lični i humani akt narodnog dobrotvora proglašen za “partijsko-demonstrativnu stvar”, da je Kolarac bio obrlaćen i prinuđen da sastavi takav testament…

Sinovice su obećavale da će, ako dobiju spor, četvrtinu dati u dobrotvorne svrhe. Po Beogradu se govorkalo da su sudije podmićene ili da rade pod presijom. Čast sudstva je došla u pitanje, a velika zaostavština mamila je razne apetite.

Reakcija advokata

Ostala je je zabeležena reakcija advokata Marka Stojanovića, čoveka koji je pisao testament: “Pitam se ko bi mogao obrlatiti onoga zvera od čoveka, kakav je bio pokojni Kolarac? Ja ne verujem uopšte da je on ikada išta ikome verovao. Uostalom, kako se čas može tvrditi da je njegov testament pisao jedan senilni starac, a čas bednik koji je morao da potpiše ono što mu je podneseno?… Nego, taj testament se ne svidi liberalnoj partiji, koja je na vlasti (i koja nikakve veze nema sa tim svojim imenom), ali se svidi konzervativcima (koje se ime nepravedno prišiva naprednim ljudima), a Kolarac nije bio liberal, nego konzervativac…”

Na trećoj i poslednjoj sudskoj instanci, pred Kasacionim sudom, Kolarčev testament je ipak bio proglašen pravno valjanim. Pokojnikovi rođaci su izgubili spor i Kolarčeva zadužbina je bila osnovana. U narednim godinama štampano je preko 200 knjiga, podignut je i Kolarčev narodni univerzitet, bez koga Beograd danas ne bio ono što jeste, piše

O Književnom fondu

Ilija Milosavlјević Kolarac 1861. godine osnovao je Književni fond. On je i pre toga pomagao književnicima da objave svoja dela, ali to nije činio redovno i sistematski. Zato je odlučio da, dok je živ, od svojih prihoda godišnje izdvaja 100 dukata za podršku književnosti i objavljivanje dela na srpskom jeziku koja “časnost, rodoljubije i polezna znanja u narodu rasprostiru”. Predsednik Odbora tog fonda bio je Kosta Cukić, sekretar Ljubomir Nenadović, a članovi Panta Jovanović, Emilijan Josimović, Miloje Lešjanin, Dimitrije Matić i Josif Pančić.

O Kolarčevom narodnom univerzitetu

Zadužbina Ilije Kolarca počela da se zida 1929. godine i to kao objekat u dvorištu postojećeg jednospratnog objekta na placu zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca. U toku 1930. godine podignuta je velika koncertna dvorana sa oko 1200 mesta, tada najveća u Beogradu. Naredne godine odlučeno je da se i prema ulici podigne novi, trospratni objekat po projektu arhitekte Petra Bajalovića.

Zgrada na Studentskom trgu svečano je otvorena koncertom Beogradske filharmonije u koncertnoj dvorani, 4. februara 1932.

Kolarčev narodni univerzitet otpočeo je svoju programsku delatnost 9. oktobra iste godine. Od početka je otvoren za lјude iz različitih društvenih slojeva, različitog nivoa obrazovanja, različitog uzrasta, za sve one želјne znanje i svesne njegove vrednosti.

On je bio okrenut i onima koje su životne oklonosti onemogućile da se redovno školuju. Osnovni cilј Univerziteta od početka je bio „da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima“. Narodni univerzitet, između ostalog, bio je otvoren i prema praktičnim znanjima, te su u njemu organizovani kursevi za polјoprivrednike, zanatlije, trgovce i činovnike.




Od 1968. godine Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodelјuje Plakete Kolarčeve Zadužbine za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine, a od 1977. i Godišnju nagradu Galerije za najbolјu izložbu u sezoni.

Proglašena je za spomenik kulture.

Izvor: Istorijski zabavnik, Kolarčeva zadužbina, Novosti



Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .