MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Pixabay
Pisci koji sami ilustruju svoje knjige, slikari koji pišu poeziju, glumci – muzičari… Često su dobri umetnici talentovani i za druge vrste umetnosti, osim za onu koja im je profesija.
U stvari, ne znam ni za jednog dobrog, a jednostranog umetnika. To ne ide jedno s drugim, jer za umetničko stvaranje nije dovoljna zanatska veština, već su neophodni perceptivnost i senzibilitet. Ne mora takva kreativna osoba da se izražava samo kroz umetnosti. Može to da bude i npr. spoj dara za pisanje i za medicinu, to je čest slučaj; ili…
Lilias Troter je rođena 1853. godine u Londonu. Njen likovni talenat je zapažen vrlo rano, jer je u porodici bilo više umetnika kojima tako očigledna nadarenost malog deteta nije mogla da promakne. Kako je rasla, njen likovni dar je postajao sve očigledniji, a lepe stvari koje bi opazila i naslikala umela je i da iskaže, opiše, isto tako lepim rečenicama.
Iz nekog razloga, sudbina uz veliki dar često dodeli i veliku tugu. Kada joj je bilo 12 godina, Lilias je izgubila oca, koji je umro iznenada. Porodica je bila finansijski obezbeđena, život Lilias se nije mnogo promenio, gledano spolja. U njenoj nutrini se, međutim, rascepila ogromna, bolna praznina. Razgovori koje je s ocem imala nedostajali su joj kao i njegov zagrljaj. Osim, kada se sasvim utiša i uvuče duboko, duboko u sebe. Tada bi osetila razumevanje drugog oca, onog nebeskog; čak bi ga čula i kako joj govori, glasom punim ljubavi, pomažući joj da shvati svet i život i da izabere svoj put, onako kako je to činio njen otac, dok je bio živ.
Sa godinama, Lilias je postajala sve sposobnija da vidi lepotu. Počela je da vodi dnevnike na mekom papiru za akvarel, u kojima je bojama i četkicom prenosila svet u kome je, a perom i rečima, onaj koji je u njoj. Njena majka je bila sigurna da se radi o savim posebnom daru, te je nekoliko radova svoje ćerke poslala neprikosnovenom u to vreme kričaru umetnosti i socijalnom filozofu Džonu Raskinu. Lilias je tada imala 23 godine. Raskin, poznat po svom dotadašnjem uverenju kako je akvarel muška tehnika i kako žena nikad ne može biti dobar akvarelista, izjavio je da su ga radovi ove devojke uverili kako nije bio u pravu.
Uprkos razlici u godinama, između Raskina i Lilias razvilo se blisko prijateljvo. On je govorio kako će se Lilias, ako to želi, uvrstiti među vodeće umetnike svog vremena i ostaviti besmrtnu zaostavštinu potomstvu. Lilias, međutim, to nije želela. Možda i jeste, ali mnogo više od toga želela je da prenosi lepotu i ljubav onima koji je nemaju, van likovnih galerija. Raskinova prosidba joj je pomogla da donese odluku. Odbila ga je i počela da drži predavanja.
Uveče je odlazila među dokove, razgovarala sa prostitutkama i pomagala svakoj koja je želela da izuči neki zanat i promeni svoj život. Radila je suviše da bi imala vremena da se svakog dana vraća kući na ručak, ali u to vreme žena nije mogla sama ni da uđe u restoran, a kamoli da sedne za sto. Zato je morala da nosi lanč-pakete i da ručava na klupi u parku; tako su činile i ostale zaposlene žene. Tako je došla na ideju da u centru Londona otvori restoran samo za dame, u kome su žene mogle da jedu bez pratnje.
Raskin se nadao da će Lilias promeniti mišljenje jer je, iako je odbila njegovu bračnu ponudu, ostala s njim u prisnom prijateljstvu. Ona je, međutim, radila sve više. Njeno srce, prepuno lepote a preosetljivo na bol je popustilo. Imala je čak i manju hiruršku intervenciju. Već duže vreme osećala je će nastupiti neka promena, kad je otišla da posluša predavanje jednog misionara koji se upravo vratio iz Afrike. U jednom trenutku, misionar je upitao publiku zove li nekoga Nebeski Otac da mu služi u Severnoj Africi, na šta je Lillias skočila sa stolice i, iznenadivši i sebe, uzviknula: „Mene! Zove mene!“
U Alžir je stigla 1888. godine sa još dve žene koje, kao i ona, nisu bile primljene u misionarsku služnu iz zdravstvenih razloga, ali im je bilo dozvoljeno da se pridruže misiji, ukoliko to žele, u sopstvenom aranžmanu. Prvih nekoliko meseci, tri žene su provele učeći arapski jezik. Uz to su morale da nauče i kako se obavljaju kućni poslovi, koje je do tada posluga obavljala za njih. Dnevnici Lilias brzo su se punili slikama žutog grada, plavog mora i lelujavih tkanina kojima su Arapkinje bile pokrivene od glave do pete.
Već prve godine njihovog boravka, tri žene su naučile i da govore i da pišu arapski. Lilias je u svom misionarskom radu posebnu empatiju imala prema ženama. Budući da je Alžir bio francuska kolonija, engleska protestantska misija često je imala probleme s vlastima, ali nijednom nije prestala s radom. Lilias je zadržala i kontakt s Raskinom, s kojim se dopisivala sve do njegove smrti 1920. godine. Pisala je kako oseća toliko ljubavi kojom je preobraćenici okružuju, da u njenom srcu više nema mesta ni za šta drugo, osim za ljubav.
Sufije je upoznala tek kada je i sama spoznala tajnu da mudrost mistika ne dolazi iz uma, već iz srca u kome je ljubav. Među sufijima je stekla takvo poštovanje da su je pozivali na svoje sastanke, koji su inače zatvoreni i za žene i za strance. Kako bi im bolje prenela svoju veru, Lilias je napravila karte sa slikama ključnih biblijskih scena, sa tumačenjem na arapskom jeziku.
Do svog poslednjeg dana, Lilias Troter je beležila svet u kome živi u svojim dnevnicima. „Vi vidite mnoge lepe stvari“, prokomentarisao je jedan misionar, ugledavši njen rad. „Da, ja vidim mnoge lepe stvari“, odgovorila je. Njeni dnevnici ostali su kao svedočanstvo života posvećenog lepoti i ispunjenog lepotom. Nema nijedne rečenice koja bi nagovestila da je Lilias ikad zažalila što se nije okrenula umetničkoj karijeri i sticanju večnog pomena u istoriji umetnosti. Socijalni uspeh bio je Raskinov san, ne njen. Lilias se nije vratila u Englesku ni kad joj je srce sasvim popustilo. Preminula je u Alžiru 1928. godine.
Njen rad je obelodanjen savremenom svetu – praktično, ponovo otkriven – zahvaljujući dvema istoričarkama umetnosti Istorijskog muzeja u Londonu, u kojme su dnevnici pohranjeni nakon njene smrti. Treća žena, rediteljka Laura Vaters Hinson, snimila je 2015. godine celovečernji dokumentarni film o Lilias Troter za Oxvision Films (produkcija Akira Kurosave) i predstavila ju je savremenom svetu. Dnevnici, koji se i dalje proučavaju, snimljeni su i zauzeli su svoje mesto u istoriji umetnosti, zadobivši njen večni pomen. Naziv filma o Lilias Troter je: „Mnoge lepe stvari“.
Dodaj komentar