MediaSfera
Žilijet Greko (1927‒2020), francuska šansonjerka i glumica, preminula je 23. septembra, u poznoj 94. godini, na francuskoj rivijeri, u blizini Sen Tropea. Živela je slobodno i pevala u tom stilu, zato je bilo neizbežno da joj se putevi ukrste sa filozofom Žan-Polom Sartrom, koji je u svojim delima razmataro problem čovekove slobode. Upravo je Sartr za nju napisao pesmu „La Rue des Blancs-Manteaux”, tvrdeći da Žilijet Greko njegove reči pretvara u dragulje. Za uzvrat njoj je ova numera donela prvi uspeh i nagovestila veliku umetničku karijeru u kojoj se dokazala ne samo kao pevačica već i kao glumica.
‒ Rođena sam slobodna i skandalozna. Nisam sujetna, ja sam ponosna, i da, ja imam pravo da posedujem telo ‒ imala je običaj da kaže Žilijet Greko.
Pamtićemo je po posebenom stilu, svedenoj crnoj ravnoj kosi, bledom tenu, ajlajneru koji je uokvirivao njene pronicljive oči, koje su svedočile o grčkim korenima, po hrapavom glasu, ogrubelom od cigareta. Iako je doživela pozne godine, nekim čudom nije starila u svom pogledu na svet. Jedino je takva osoba kakva je ona bila, pre nekoliko godina, u svojoj 88. mogla da krene na oproštajnu turneju pod sloganom „Hvala”, koja je trebalo da traje godinu dana, ali je moždani udar koji je doživela odlučio o datumu oproštaja od publike. Posle toga živela je sećajući se svoje bogate karijere duge gotovo sedam decenija, a iza nje ostaju muzički klasici „Pod pariskim nebom” i „Mrzim nedelje”.
Žilijet Greko je rođena u Monpeljeu, imala je teško detinjstvo. Otac Žerar, rodom sa Korzike je rano napustio majku, koja je uz pomoć bake i deke odgajala Žilijet i njenu sestru. Za vreme Drugog svetskog rata, s obzirom na to da su se priključile Pokretu otpora, Gestapo ih je uhapsio. Majka i sestra su odvedene u logor, a Žilijet je kao šesnaestogodišnjakinja provela nekoliko meseci u zatvoru. Bile su to godine koje je pamtila po hladnoći i gladi. Po izlasku iz zatvora imala je samo jednu tanku haljinu, a njeni muški prijatelji su joj pozajmili svoju garderobu. Savila je rukave i nogavice nekoliko puta da bi ih prilagodila svojoj veličini i tako je nastao njen poseban stil odevanja, koji su posle drugi kopirali.
Počela je karijeru kao glumica 1946. i taj period je provela boemski sa francuskim intelektualcima u gradu svetlosti. Pored Sartra sa kojim se odlično razumela, upoznala je mnoge pisce i umetnike poput Albera Kamija, Žaka Prevera, Žana Koktoa i Borisa Vijana, a od tada datira i njen čuveni nadimak „muza egzistencijalizma”. Pevala je pesme Bertolda Brehta i Fransoaz Sagan. Presudan u njenom profesionalnom životu bio je susret sa Seržom Genzburom pedesetih godina prošlog veka koji je za nju napisao nezaboravne pesme.
Džez-trubač Majls Dejvis bio je njena velika ljubav, ali brak nije dolazio u obzir, jer je on isticao da bi tako Žilijet doživela velika poniženja od konzervativnog okruženja. Imala je posle nekoliko brakova, sa glumcem Filipom Lemerom, s kojim ima kćerku, zatim sa glumcem Mišelom Pikolijem i na kraju sa Žerarom Žuaneom, sa kojim je od 1988. do njegove smrti 2018. ostala zajedno. Među njenim najpoznatijim šansonama su i „Parlez-moi d’amour”, „Paris Canaille”, „Accordeon” i „Je suis comme je suis”. Glumila je u filmovima „Orfej” (1950) Žana Koktoa i „Dobar dan, tugo” (1958) Ota Premingera.
Kada je 2014. objavila novi album u svojoj 86. godini posetili su je novinari u njenoj primorskoj kući na Azurnoj obali. Tvrdili su da je delovala zapanjujuće mladoliko.
‒ Nisam bila Marija Kalas, to je sigurno, ali sam imala izuzetnu karijeru, obišla sam svet i pevala sve te divne pesme ‒ rekla je svojevremeno.
Trvdilo se da su je privlačili ne samo muškarci već i žene. U nju je bio zaljubljen Moris Merlo-Ponti filozof koji je pripadao fenomenološkom pravcu, a Simon de Bovoar je upoznala sa Vilijamom Foknerom. Družila se sa Orsonom Velsom i Fransoaz Sagan u Sen Tropeu. Holivud je uočio njen glamur, a uloga predvodnice bande u Koktoovom „Orfeju”, možda je njena najupečatljivija rola. Kokto je zasnovao taj lik na ličnosti same Greko, koja je imala prezir prema establišmentu i sklonost da često upotrebi pesnicu. „Bila sam teška i nasilna mlada osoba. Tukla sam se. Kad se ispred vas nađe neko ko je pomalo fašista, i kad osetite da reči više nisu dovoljne, dobijete želju da udarite. A ja sam to radila i tako me je Kokto zapazio”, rekla je jednom prilikom.
Pevajući, obeležila je jednu epohu i tako postala ikona francuske kulture.
‒ Biti slobodan najveća je dragocenost u životu ‒ govorila je Žilijet Greko i to je potvrdila čitavim svojim postojanjem od 1927. sve do 2020. kada je stalo njeno srce.
Izvor: Politika
Dodaj komentar