MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Pixabay
Kristof Koh, jedan od vodećih istraživača ljudskog mozga, izjavio je kako je „mozak najkompleksniji predmet (istraživanja) u danas poznatom svemiru“. Ova izjava se često citira u raznim kontekstima jer je, jednostavno, u skladu sa čovekocentričnim poimanjem postojanja. Međutim ima još mnogo veoma komplesnih stvari i pojava u ovom svetu, ali na njihovu kompleksnost ne obraćamo pažnju. A trebalo bi, ako zaista želimo da pojmimo principe postojanja NJ. V. Mozga, a ne samo da mu se divimo.
Novi teleskopi ujedinili su astrofiziččare i neurologe u novom istraživanju – paralelnom proučavanju mozga i svemira i njihovom poređenju. Stari teleskopi, kao što je „habard“, snimmaju materiju i slika koju daju vam je poznata. Tako i zamišljamo svemir: nebrojene svetleće tačke u crnom prostoru – različite veličine i različitog sjaja. Između njih – ništa, mrak.
Novi teleskopi, koji registruju energiju i njene tokove dokazuju, međutim, da zaista nema praznog prostora. Svemirska tela, povezana u sazvežđa a sazvežđa opet u klastere koji se protežu milionima svetlosnih godina, sva su međusobno povezana tokovima energije. Praktično, komuniciraju među sobom, kao i neuroni u mozgu. Slika svemira, koju ti novi teleskopi daju, prikazuje komunikacionu mrežu, identičnu onoj koju prepoznajemo kao neuronsku mrežu mozga.
Da sličnost bude veća, istraživači su ustanovili kako ukupan broj neurona u ljudskom mozgu pripada istom redu veličina kao i ukupan broj sazvežđa u svemiru koji danas možemo da registrujemo.
Prenosi se energija. Prenosi se informacija. Ali, kako i zašto?
Krajem prošlog veka, u CERNu je izvršen jedan veoma zanimljiv eksperiment. Pomoću specijalno za tu svrhu konstruisane opreme, jedan foton je podeljen na dva identična dela, tj. nova fotona. Potom su ovi fotoni poslati kroz optičke kablove duge po 7 milja, tako da su, kad su dostigli svoja konačna odredišta, bili udaljeni jedan od drugog 14 milja, tj. 22,5 km. Već i sama tehnologija CERNa upotrebljena za eksperiment je čudo, ali kad su ovi identični fotoni prešli herojski put – možda ne preko 7 gora i 7 mora, ali zato preko 7 milja – desilo se pravo čudo, zbog kojeg je ta skupa i napredna oprema godinama konstruisana.
Naučnici su zatitrali jedan foton. Drugi se, iako na njega niko i ni sa čim nije delovao, pomerao identično kao i njegov brat, koji je titran! Šta god da su naučnici radili jednom fotonu, delovalo je i na drugi, na isti način i u istoj meri. Sve poteklo iz istog izvora, ostaje povezano u prostoru, a verovatno i vremenu.
Neko bi sad mogao da primeti kako čovečanstvo odvajkada zna za ovaj zakon i to znanje prenosi u legendama, narodnim verovanjima, svetim spisima… Niko ni ne sumnja u činjenicu da bliske osobe osećaju jedna drugu „na daljinu“. Da li iz ovog razloga „gresi predaka“ postaju zadatak za potomstvo? Da li je ovaj zakon suština verovanja u reinkarnaciju? To su pitanja koja sada neurolozi i astrofizičari postavljaju u svom zajedničkom radu, uz mnoga druga.
Mene najviše zanima sledeće: ako zaista sve što je poteklo iz istog izvora ostaje zauvek povezano, a ljudi su se toliko pomešali među sobom tako da praktično imamo i zajedničke izvore – možda u dalekoj prošlosti, ali prostor i vreme nisu činioci ovog zakona – zar nije onda celo čovelanstvo jedno bratstvo? Zar nije onda, istom mrežom koja predstavlja svemir, ili onom koja predstavlja mozak, moguće predstaviti i čovečanstvo? I, uopšte, sve što postoji? I zar onda, ako želimo da razvijamo bilo koju oblast – medicini, nauku, umetnost; ma, bilo šta – zar ne treba onda pre svega a možda i jedino, da proučavamo suštinu i mehanizme jednosti?
Zamislite čovečanstvo koje ume svesno da prenese informaciju koja se nesvesno ionako prenosi, što pokazuje eksperiment s dva identična fotona. Pa, što bi Amerikanci rekli: WOW!
Ja želim da živim u takvom čovečanstvu, a mislim i da će se ono u periodu od narednih 10 godina manifestovati. Jednostavno je – sav civilizacijski šljam sada izlazi na površinu. Čovečanstvo koje ga preživi, imaće kolektivni imunitet.
Dodaj komentar