Istorija

Kako je probijen Solunski front: Napred, u slobodu ili u smrt

Srpska artiljerija na Solunskom frontu

MediaSfera

 

Foto: Wikipedia

 

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati, bez počinka do krajnjih mogućnosti ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte. S nepokolebivom voljom i nadom u boga – junaci napred u otadžbinu.”




Ovako je glasila naredba koju je, pre 102 godine, vojvoda Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske, uputio je svojim vojnicima i oficirima uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta.  Ova naredba, koju su dugo čekali, kod vojnika je dočekana s oduševljenjem.

Ona je značila da dugo očekivana operacija – proboj Solunskog fronta – konačno može da počne. Već 14. septembra 1918. srpska i francuska artiljerija počele su žestoko bombardovanje bugarskih položaja, a sutradan u 5.30 časova srpska i francuska pešadija krenule su u odlučujući proboj. Tako je, pre 102 godine, počela operacija koja je dovela do proboja fronta, oslobođenja Srbije, ali i do sloma Centralnih sila i završetka Prvog svetskog rata, najvećeg vojnog sukoba koji je svet do tada video.

Srpski vojnik gleda na masiv Kajmakcalana

Na odluku o početku proboja moralo se dugo čekati…

Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara i koji se, preko Albanije na zapadu prostirao sve do Jadranskog mora, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski vojnici.

Već 1916. srpska vojska je imala svoje vatreno krštenje na Kajmakčalanu kada je, posle ogromnih žrtava i borbe prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh, planinu Nidža i grad Bitolj. Ali, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, a što zbog neuspešnog ulaska Rumunije u rat, na strani sila Antante operacije su obustavljene. Tako je, na žalost naših vojnika kojima se žurilo kući i čiji je moral zbog toga polako počeo da opada na Solunskom frontu, od 1916. do septembra 1918. uglavnom vladalo zatišje. A onda je usledio rasplet.

Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj. Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.

Juriš u zoru

Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra (u 5.30 časova) druga srpska armija krenula u juriš i to na potesu Soko–Veternik–Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:

„Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica.

Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče – ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti. Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi – hajde Francuz napred”…

Regent Aleksandar obilazi linije srpske vojske

Prodor koji je odlučio ishod rata

Posle takvih borbi i napora glavni deo fronta je probijen. Osvojen je važan položaj Soko, a 16. septembra Jugoslovenska divizija, sastavljena od dobrovoljaca, i vrh Kozjak, čime je otvoren put za Tikvešku dolinu. Počeo je prodor koji je odlučio ishod rata.

„Slomili smo svaki otpor neprijatelja, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi. Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizije iz Uba.

Ta ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu tako da je, po rečima D’Eperea „srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala”. Zato i ne čudi što je Skoplje oslobođeno već 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, u štabu Franša d’Eperea Bugari su potpisali kapitulaciju…

Srpska vojska je nastavila prodor i kada su Britanci i Grci kod Dorjana doživeli neuspeh čime je i ishod cele operacije bio doveden u pitanje, a sprečili su i Nemce da se utvrde na liniji Peć–Kosovska Mitrovica–Kuršumlija–Niš. Jedinice prve armije su u Niškoj operaciji za samo nekoliko dana pobedile protivnike, tako da je srpska vojska već 11. oktobra ušla u Niš. Time je prvoj armiji bio otvoren put u moravsku dolinu tako da je Petar Bojović, na čelu Dunavske divizije 1. novembra pobedonosno umarširao u Beograd. Za to vreme jedinice druge armije su oslobodile zapadnu Srbiju. Već 3. novembra kapitulirala je Austro-Ugarska, čime su se stekli uslovi da srpska vojska pređe Dunav, Savu i Drinu.

Vojvoda Živojin Mišić i general Žerome na koti 735

Narod dostojan poštovanja

Franše d’Epere, francuski maršal: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:  „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe…”

Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta: „Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”

Alfred Kraus, austrijski general: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”

Srpsko vojnicko groblje Zejtinlik.2jpg

Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku

“Pali od zrna, od gladi od žeđi,

raspinjani na krst na Golgote visu,

ali čvrstu veru u pobedu krajnju

nikad ni za časak izgubili nisu…”

Tabla na ulazu u kriptu na Zejtinliku, Solun

Na Srpskom vojničkom groblju na Zejtinliku u kosturnici u kojoj je sahranjeno 5.580 srpskih ratnika stradalih na Solunskom frontu, a oko mauzoleja (kapele sa kosturnicom) nalazi se deset parcela u kojima je sahranjeno 1440 srpskih ratnika. Pored toga tu su i dve zajedničke grobnice. Memer je donet iz Srbije iz rudnika Momin kamen. Čempresi su doneti iz Hilandara. Idejno rešenje kompleksa izradio je ahitekta Nikolaj Krasnov predstavnik akademskog istorizma i arhitekta ruskog dvora koji je u Srbiju došao na talasu ruske emigracije nakon boljševičke revolucije 1917. (projektovano je između ostalih i dvorac Livadija na Jalti u kome će se odigrati jedan od važnih događaja II svetskog rata) Završni radovi izgradnje otpočeli su 1933. godine pod rukovodstvom arhitekte Budimira Hristodula, jednog od 1300 kaplara.

Izvor: Politika




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .