Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Priča se po kraju

Ekslozija-maste-jovana-jesic-jpg

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

 

 

 

Da li ste vi od onih koji sve pričaju svima ili koji svoj život drže dalje od očiju javnosti?




Moja mama spada u prvu kategoriju, a ja u drugu. Moja mama će celoj čaršiji ispričati da je boli ruka. Kada je pitam zašto to radi, ona kaže da nikad ne znaš ko šta zna. Ona očekuje da neko kaže “moja čukun – baba je svojoj majci stavljala ruku u kupus i nije je više bolela” ili “moja svastika radi na ortopediji, sad ću da je zovem”, to je svakako bolje nego da čita forume na internetu koji na reč kašalj ti saopštavaju da imaš rak pluća pa te dodatno unervoze.

Nakon toga sam primetila da moja mama drugima priča i druge stvari, na primer “danas sam polomila džezvu. Ženo, raspadam se, zdravstveno nisam dobro, psihički nisam dobro, moj život poslednje dve godine je užasan”, to radi, jer joj je kako kaže “lakše kad izbaci to iz sebe”.

“Pa zar moraš kod svih da izbaciš to iz sebe”, mislim se.

Ranije sam i ja bila kao moja majka, ali sam se onda mnogo puta opekla i shvatila da većina ljudi se raduje kada si nesrećan ili imaš neki problem.

Moja komšinica i njena ćerka pored čije kuće moram da prođem gde god da krenem, jer žive u kući do moje uvek moraju nešto da dobace, evo primera: “Mala, gde si krenula tako sređena?”.

Kada sam upisala fakultet bila sam presrećna, uveče sam pozvala društvo na čast, ujutru familiju i sutradan komšiluk. I tu je ta komšinica umesto da čestita rekla: “A je l’ si imala vezu?”, na šta sam joj iskreno odgvorila “Ne”, i ona umesto da ućuti kaže: “Pih, onda je to loš fakultet, dobri se upisuju preko veze, a za loše ne treba ni veza”.

Ranije su stalno “zevale” u kese koje nosim da bi videle šta sam to kupila i uvek su pitale gde sam bila, u Maxi-ju ili Idei. Sad kad je uvedena naplata kesa, pa uvek nosim ceger i kolica ne mogu da isprate gde sam bila, šta sam i koliko platila.

Moja mama ima autoimunu bolest koja je takva da uvek može da bude gore. Ako danas vuče nogu kad hoda, već sutra može da bude potpuno nepokretna. Jedan dan mama ulazi u kuću uplakana, trčim do nje, a ona mi kaže: “Gore mi je, evo je sledeća faza”, a ja se tad presekoh na dva dela i drhtavim glasom je pitam šta joj i šta to priča, a ona kaže da joj je ta komšinica rekla da vuče nogu kad je mama otišla da baci smeće.

Tu sam poludela!

Pa ako već znaš da je žena bolesna i uplašena, zašto dolivaš ulje na vatru?!

Uveče tata dolazi s posla, i ta mlađa komšinica koja ima 30 i neku ga pita “Boro, što si tužan?”, tata je rekao da je samo umoran, jer se vraća sa posla. Bila sam presrećna zbog njegovog odgovora, jer da je rekao “tužan sam, jer su mi žena i otac teško bolesni” one bi se time sladile i celom kraju bi to ispričale, a opet da je rekao “ma nisam, srećan sam, jer mi je žena bolje, a i otac više ne treba da nosi pelene” onda bi nam želele zlo.

Sve u svemu, nemam ništa protiv tuđeg mišljenja, naravno da će ga svako imati, ali zašto mora da ga iznosi? Zašto mora ženi koja je psihički pala da govori i da je fizički gore? Zar mi koji živimo sa njom to ne vidimo? Zašto se ljudi slade tuđom nesrećom i uživaju u tome kad je nekome teško? Ne znam šta je njihov cilj, da me provociraju, da me dovedu do ludila ili nešto treće…

Posle par dana u povratku sa pijace srećem neku drugu komšinicu, zapravo to je neka žena sa dna ulice. Ni ime joj ne znam, znam samo da živi u našoj ulici, pita me za roditelje “čula je da su jako loše od naše komšinice” tu mi je pukao film.




I u tom trenutku nisam znala šta da radim, pa sam otišla kući i plakala kao kiša ceo dan. Izgleda da su komšinica i njena ćerka ovog puta uspele u svojoj nameri…

 


Jovana Ješić

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 

 

 

 



Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .