MediaSfera
Kako je jedan trubački orkestar snimio CD pre najvećih imena jugoslovenske estrade? Kako je srpska truba u vreme komunizma i previranja izmamila suze i aplauze u Dubrovniku? Zašto nikada nije osnovan duvački narodni orkestar Radio Televizije Beograd?
Odgovor na ova i još mnoga pitanja krije se u knjizi „Gongova truba“ Slobodana Jelića Karanskog (1963.) koja se ovih dana pojavila u prodaji i odmah izazvala veliko interesovanje brojnih poštovalaca trube i muzike Svetozara Lazovića Gonga.
Uz brojne propratne fotografije iz arhive Dragana Lazovića, knjiga obuhvata period od najranijih posleratnih godina, preko Gongovog detinjstva i učenja sviranja, do poslednjih dana
njegove karijere.
Knjigu odlikuje i autorovo vešto prebacivanje na prvo lice jednine gde Svetozar priča o sebi i svom životu; njegovo kazivanje pisac, u svom specifičnom stilu pripovedanja, prenosi na sličan način kao i razgovor sa Tihomirom Murićem, solunskim ratnikom koga je ovekovečio u svom prvom romanu „Tile Solunac“.
„Tačno zabeleženi datumi i godine, bogatstvo slika i kolora, daju posebnu čar ovim stranicama, a poneka prozna pesma i rima još više obogatiše priču koja uglavnom reče sve najbitnije stvari… Da se svi skupa setimo i podsetimo na ta prošla, sjajna i burna vremena“, u pogovoru ove knjige kaže dr. Marija Vasić.
Ko je bio Gongo?
Svetozar Lazović Gongo (1952 – 2001) rođen je u mestu Dražinovići, Ježevica kod Požege. Proslavljeni je srpski trubač, dobitnik “Majstorskog pisma”.
Njegove interpretacije pesama „Pšeničice sitno seme“, „Stani, stani, Ibar vodo“ i „Pogledaj de, mala moja“ su neprocenjivo blago naše kulturne baštine.
Spomenik kod Doma kulture u rodnoj Velikoj Ježevici prijatelji i poštovaoci su mu podigli 2016. godine.
Dodaj komentar