Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Flešbekovi nekih starih zajedničkih dana

Ekslozija-maste-jovana-jesic-jpg

MediaSfera

 

 

Srela sam učiteljicu iz osnovne škole koju uvek i na velikim razdaljinama prepoznam.




Nisam ni stigla da izustim oduševljenje što je vidim, a ona se već meni javila sa “Ćao Jovana!”. Na sebi sam imala masku koju poslednjih meseci toliko dugo nosim da mi se već urezala na licu.

Videh svoju učiteljicu prvi put posle punih pet godina odkako sam završila osnovnu školu. I učiteljica je prepoznala moje oči!

Nakon ćaskanja sa njom, zovem mamu i ushićeno joj pričam da je moja učiteljica Marijana zapamtila moje oči. Mama na to nije gledala kao na big deal, pa mi je rekla da to nije ništa čudno, prvo zato što se ljudima oči nikada neće promeniti (tako kaže medicina), a drugo nisam se ni ja mnogo promenila od osnovne škole, a tu je i treća stvar koju mi mama kaže, a to je da je normalno da će me prepoznati, kad sam ja njena prva generacija đaka.

Tu sam se malo snuždila i poverovala u mamine reči.

Posle par dana u gradskom prevozu vidim njegova leđa. Pomislih “Oh Bože to je on”. U staklu od prozora pokušavam da nađem njegov lik, ali mi to ne polazi za rukom. Blago se okreće i sada vidim samo jednu stranu njegovog lica, zapravo, vidim samo oko, jer mu se lice ne vidi od maske. “Da, to je on” pomislih, spuštam pogled ka njegovoj ruci kojom se drži za rukohvat kako bih se uverila da je to zaista on, vidim izražene vene i shvatam da je to stvarno on.

To je moj prvi dečko sa kojim sam bila pre jako puno vremena. Dugo nisam mislila o njemu, dugo nisam gledala naše zajedničke sliki niti sam otvarala kutiju sa materijalnim uspomenama koje me na njega podsećaju. Znam da narod kaže da se prva ljubav nikad zaborava nema, ali sam bila ubeđena da sam ja pobila taj narodni stereotip i da sam ga ja zaboravila. Tada shvatam da sam zapravo samo uspomene i sećanja na njega potisnila u neki drugi kraj mozga i srca. Stavljam naočare za sunce na oči kako bih buljila u njega, a da on to ne može da vidi. Posmatram ga, a kroz glavu prolaze flešbekovi nekih starih zajedničkih dana.

Zureći u njega nisam obratila pažnju gde sam i promašila sam stanicu. Brzo sam se trgla, otišla na srednja vrata i izašla na prvoj stanici nakon one na koju inače silazim. Čula sam njegov hod, izašao je na zadnja vrata i brzo me je sustigao. Javio mi se i kulturno smo pričali dok nismo došli do raskrsnice na kojoj su nam se putevi ponovo razdvojili.

Došla sam kući i u glavi sam počela da imam flešbekove nečega što nikada nije ni postojalo. Sećala sam se nas, ali mi zapravo nikada nismo ni postojali. Ne bar zajedno, bio je on i bila sam ja, po neki poljubac i lepi gest. Nije bilo onoga što sam ja mislila da postoji. Nije bilo ljubavi, a to sam shvatila tek kad smo raskinuli.

A sad sam shvatila da moja mama nije upravu, nije učiteljica mene prepoznala samo zato što se nisam mnogo promenila i zato što sam joj prva generacija, ona je mene prepoznala zbog nekih naših priča i dana koje smo proveli zajedno.

Isto kao što sam i ja prepoznala njega, njegovo plavo oko, njegove izražene vene i široka ramena, prepoznala sam ga zbog nekih naših priča i dana koje smo proveli zajedno.




Sada čekam da ponovo sretnem nekog iz prošlih vremena i čekam ponovo flešbekove.

 


Jovana Ješić

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/



Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .