MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Branislav Backovic, Maja Stošić
Maja Stošić iz Paraćina prva je dama koja je ponela najviše zvanje Foto saveza Srbije – majstor fotografije. Kada se 2004. učlanila u Foto kino klub „Paraćin“ zvanje majstora fotografije činilo joj se tako daleko i nedostižno. U intervjuu za naš portal otkriva da su bile potrebne godine truda i usavršavanja da bi dostigla potrebni kvalitet.
U biografiji Maje Stošić (devojačko Aranđelović) zapisano je da je posle paraćinske gimnazije u Kotoru završila školu za turističkog vodiča i devet godina radila na brodu kao licencirani turistički vodič u Crnoj Gori.Danas se više ne bavi turizmom, radi u svojoj privatnoj firmi, koju je osnovao još njen otac. Majka je blizanaca. Vreme za umetničku fotografiju uvek pronađe.
Njena samostalna izložba „Sačuvajmo od zaborava“ obišla je šest gradova, postavka „Sva ta deca“ organizovana je u paraćinskoj Biblioteci, dok je treću samostalnu izložbu „Boje sela“ otvorila u Novom Sadu. Kad je o učešću u grupnim izložbama reč, Maja je prestala da ih broji jer ih ima više od dve stotine. Do sada je osvojila preko 100 nagrada na različitim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Ovo je njena priča.
Kako je izgledao Vaš put do tog zvanja?
-Gledajući fotografije mojih kolega, doajena srpske fotografije, divila sam se njihovim kadrovima i slušala svaki njihov savet. Već posle 3 godine izlaganja dobila sam zvanje foto amatera prve klase.
Kada sam se ostvarila kao majka 2010. godine mislila sam da neću imati toliko vremena za izlaganje i fotografisanje, međutim to je period kada sam sazrela kao autor i počela da se bavim uličnom i dokumentarnom fotografijom. 2011. dobijam zvanje kandidat majstora, 2012. međunarodno zvanje AFIAP, 2015. sledeće međunarodno zvanje EFIAP.
Za zvanje majstora se dugo nisam usuđivala da podnesem zahtev jer je umetnički savet Foto saveza Srbije dosta strog. Nisam htela to da uradim dok nisam potpuno bila sigurna da imam šanse da dobijem zvanje. Gledajući listu sa zvanjima videla sam da u Srbiji ni jedna žena nema zvanje MF, moja želja je samim tim bila veća. Dve godine sam radila na kolekciji za zvanje, jer se ona sastoji od 50 fotografija i jako je teško sastaviti takvu kolekciju. Moja kolekcija je bila potpuno crno-bela.
Kada ste snimili prvu fotografiju?
-U petom razredu sam od roditelja dobila za rođendan fotoaparat Smena 8. Pokazali su mi kako se koristi i već na sledećoj ekskurziji dok su svi trčali da kupe suvenire ja sam fotografisala mesta koja smo obilazili. Kada sam razvila film majka me je pitala gde sam ja na fotografijama, moj odgovor je bio: iza fotoaparata. Od tada fotoaparat je bio moj stalni saputnik gde god sam išla. Fotografisala sam uglavnom prirodu i znamenitosti ali to su tada bile više turističke fotografije, nisu imale umetničku vrednost.
Ko su bili Vaši učitelji?
-Moji prvi učitelji su bili stariji članovi foto kino kluba “Paraćin” – Dragan Ivić Džo koji je preminuo 2009. i Zoran Purger koji je kasnije postao i moj najbolji prijatelj sve do njegove smrti novembra 2019. Paraćin i foto klub su izgubili dosta njihovim odlaskom, jer su ostavili neizbrisiv trag ne samo u fotografiji, nego i kao veliki ljudi i prijatelji.
Kako ste prepoznali talenat u sebi?
-Još kao dete volela sam da crtam. Dosta slobodnog vremena sam posvećivala crtanju. Bila sam svesna da mi to ide od ruke i neke crteže još uvek čuvam. Umetnost me je oduvek privlačila. Naš grad iako je mali imao je i tada puno kulturnih dešavanja. U početku nisam razmišljala da su moje fotografije nešto posebno, ali sam ih pokazala članovima našeg foto kluba i dobila pozitivne komentare. Pozvali su me u klub i ubrzo sam počela da izlažem fotografije na izložbama u zemlji i inostranstvu.
Kako izgleda proces nastajanja Vaših fotografija?
-Kao mlad fotograf nisam imala neki plan, jer sam se i ja tražila u fotografiji. Fotografisala sam sve što mi je delovalo interesantno. Danas iako imam digitalni fotoaparat i karticu gde može puno fotografija da stane u visokoj rezoluciji, to ne radim. Desi se puno puta da se sa nekog fotografisanja vratim sa svega pedesetak fotografija. Ali sam dosta uporna. Kada sam radila projekat starih zanata obišla sam 15 mesta u Srbiji dok nisam našla većinu radionica koje sam tražila. Svaki fotograf bi trebao da nosi fotoaparat svuda sa sobom jer nikad ne znate da li ćete da naidjete na neki zanimljiv prizor ili situaciju. Potrebno je biti samo na pravom mestu u pravo vreme i prepoznati trenutak.
Na početku fotografske karijere fotografisali ste pejsaže i arhitekturu, a šta je sada u Vašem fokusu?
-Moje fotografije su u početku bile kolor, uglavnom pejzaži i arhitektura, zato što sam tada radila kao turistički vodič u Crnoj Gori na brodu koji je obilazio Boku Kotorsku. Moj posao je bio vezan za česta putovanja pa sam imala prilike da fotografišem prirodu i arhitekturu. Kada sam dobila blizance, više nisam bila u mogućnosti toliko često da putujem jer sam većinu vremena posvetila deci. Sada fotografišem ljude i događaje koji me okružuju i kadrovi su uglavnom vezani za Srbiju.
Zašto volite crno-belu fotografiju? Šta ona skriva, a šta otkriva?
-Dok čitav svet juri napred ka nekoj modernoj fotografiji, meni je nekako draža stara fotografija. Tu je bilo manje mogućnosti da se montira i pravi neka nerealna scena kakvih danas dosta srećemo na fotografijama. I dalje pod uticajem srpskih majstora fotografije, koji su nam svima uzor trudim se da fotografije što manje sređujem u fotošopu. Podesim samo svetlo i kontrast ako ima potrebe, ostalo ne diram. Mislim da je crno-bela fotografija više izražajnija i sa više emocija, pogotovo ako se radi o dokumentarnoj i uličnoj fotografiji.
Koja je najveća opasnost kojoj ste se izložili zbog dobre fotografije?
-Kao potpuni amater u planinarenju 2006. sam se uputila na Durmitor, sa planinarima koji su se spremali za uspon na Mon Blan. U pitanju je bio zimski uspon sa jako strmim i opasnim deonicama. Sa vrlo malo ozbiljne planinarske opreme sam krenula u jednu takvu avanturu, jer je meni jedina misao bila da fotografišem planinske motive. Nisam shvatala ozbiljnost uspona na koji sam pošla. Planinari iz Bosne su mi pozajmili nešto njihove opreme koja im je bila višak, jer sam ja imala samo dereze. Na 2050 metara nadmorske visine sam odustala od daljeg uspona jer je prijatelju koji je pošao sa nama pozlilo. Grupa je krenula dalje napred a ja nisam htela da ga ostavim samog u sred hladne snežne planine. Iako nisam išla do samog vrha napravila sam lepe fotografije planinskih pejzaža tada.
Šta Vam je izazov u fotografiji i da li je moguće kroz objektiv, u jednom trenu, uhvatiti karakter?
–Svaka fotografija je posebna priča i najveći izazov je prikazati osećanja ljudi koje fotografišemo. Fotografije bez duše nisu nikom interesantne. Svi mi se trudimo da uhvatimo pravi momenat gde se vidi sreća, tuga ili ljubav, ali je u principu takve stvari jako teško fotografisati.
Šta umetničku fotografiju razlikuje od amaterske?
-I amater može da bude umetnički fotograf. Foto Savez Srbije je organizacija koja okuplja amaterske fotografe. Nekolicini u savezu je fotografija profesija, tj. živi i zarađuje od fotografisanja. Ja spadam u grupu foto amatera, ali dugogodišnjim radom i učenjem o fotografiji sam došla do zvanja koje imam sada.
Koju opremu koristite?
-Menjala sam dosta fotoaparata, analognih u početku i digitalnih kasnije. Poslednjih godina koristim Nikon D700 i imam dva objektiva Nikon 20mm i 24-85 mm.
Kako birate teme za svoje izložbe?
–Do sada sam imala tri različite samostalne izložbe: Sačuvano od zaborava, Sva ta deca i Boje sela. Najčešći motivi na fotografijama su mi deca i život u srpskim selima tako da je lako bilo napraviti te dve izložbe. Što se tiče izložbe “Sačuvano od zaborava” koja se bavi zanatima koji nestaju to je pojekat na kom sam radila dve godine. Želja mi je bila da sačuvam od zaborava stvari koje za nekih 10-20 godina maltene više neće biti. U razgovoru sa zanatlijama sam saznala da njihova deca nisu većinom zainteresovana da nastave porodični posao, odselili su se u veće gradove ili u inostranstvo. Odavno sam imala želju da se posvetim temi zanata u Srbiji, što sam i uradila te 2012. i 2013. godine.
Da li i koliko kompjuteri, razni programi za obradu slika i filteri utiču na fotografiju kao prikaz života, trenutka?
-Kompjuteri jesu potrebni u nekoj meri i olakšavaju obradu fotografije, njeno uveličavanje ili smanjivanje. Međutim ne treba preterivati sa jakim kontrastima, nerealnim bojama i prizorima. Ono što je nekada bila mračna komora, to su sada Photoshop i Lightroom. Veliki broj fotografa je prihvatio obradu fotografija u ovim programima jer znatno smanjuju vreme obrade fotografije.
Šta Vam znače nagrade?
–Nagrade su neka vrsta satisfakcije i dokaz da ono što radim se sviđa i drugima. Do sada sam osvojila preko 100 nagrada na različitim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Vi ste licencirani turistički vodič. Da li se još bavite turizmom i koliko Vam znače putovanja?
-Na žalost više ne radim kao turistički vodič, jer taj posao traži da se dosta odsustvuje od kuće. Pošto su mi deca još uvek mala, ne želim da se odvajam od njih jer ne bih imala vremena da im se posvetim. U vreme dok sam radila u turizmu putovanja su bila moj život. To je nešto u čemu najviše uživam. Volim da upoznajem nova mesta, ljude i kulture. Dosta razgovaram sa ljudima na svojim putovanjima jer želim što više da saznam o njihovom životu. Inače sam licencirani vodič za Crnu Goru, za turiste engleskog i italijanskog govornog područja. Mogu da se sporazumem sa turistima i na ruskom i nemačkom, ali ne baš najpravilnije gramatički.
Koje su najzanimljivije destinacije u Srbiji za fotografisanje?
–Srbija ima dosta turističkog potencijala. Naši ljudi ne znaju ni polovinu atraktivnih lokacija koje su zanimljive za obilazak. Srbija je kao turistička destinacija tek ove godine postala zanimljiva našim turistima jer je granica prema državama gde idemo na letovanje zatvorena. Najmističnija i nekako najmanje otkrivena je Stara Planina. Za ljubitelje prirode koji vole da otkrivaju novo ona je pravi izbor.
Ne mogu da se ne dotaknem meandra reke Uvac, gde se nalazi jedan od najlepših vidikovca u Srbiji. Zatim planina Tara i jezero Zaovine sa prelepim predelima. Manastiri Žiča, Ravanica, Manasija, Studenica i još mnogi drugi koji su deo naše istorije i koje ne bi smeli da zaobidjemo. Ne želim da izostavim Kučajske Planine, gde se nalaze vodopad Prskalo i vrelo reke Grze. Mogla bih da nabrajam još ali sam navela ona mesta koja su meni nekako najdraža.
Dodaj komentar