Putovanja

NJU ORLEANS: Grad džeza, karnevala i vudua

MediaSfera

 

 

Priredila: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Pixabay

 

 

Nju Orleans, dragulj severnoameričke države Luizijane, svetluca tačno iznad ušća moćne reke Misisipi u Meksički zaliv.




Srce grada leži između reke i jezera Pončartrein. Baš zbog oblika reke, koja krivuda oko centra, dobio je nadimak Srpasti grad, iako je za Nju Orleans prigodnije ime “opuštencija”.

I klima mu je takva.

U Nju Orleansu pada dosta kiše, a za vrelih letnjih popodneva dogodi se čak i prava oluja. Orkan Katrina obrušio se na grad 29. avgusta 2005, ali kao da to nije bilo dovoljno, posle samo šest meseci pogodio ga je tornado.

U čast vojvode od Orleana

Osnovan je 25. avgusta 1718. godine kao centar francuske kolonije u Lujzijani, koja je 1763. godine ustupljena španskim kolonizatorima, a 1803. je vraćena Francuzima, koji su je odmah prodali Sjedinjenim Državama.

Ime duguje vojvodi od Orleana. U 19. veku ovde je bio centar trgovine robljem na američkom jugu, a podaci o tome čuvaju se u popularnom muzeju Cabildo. Zahvaljujući domorocima Kajunima i drugim indijanskim plemenima, francuskim, španskim, afričkim i južnoameričkim doseljenicima, nastala je zanimljiva mešavina kultura, običaja i verovanja.

Mešavina francuske, španske, afričke i američke kulture tokom vekova stvorila je neobično okruženje, mešavinu otmene elegancije kolonijalnih kreola, muziku i kuhinju zemljoradnika Kajuna, dah vudua, a sve to praćeno jedinstvenim zvukom diksilend džeza.

Najveći događaj u Nju Orleansu je karneval Mardi gras, koji se tu proslavlja kao nigde na svetu. Doneli su ga francuski kolonizatori, koji su imali običaj da slave svoj praznik Debeli utorak na obalama reke Misisipi. Slavi se od početka februara do prvih dana marta.

Grad mrtvih

Pošto je sa svih strana okružena vodom, zemlja je tokom 18. veka bila toliko vlažna da je kovčege, zajedno s mrtvacima, izbacivala na površinu. Od tada se u Nju Orleansu preminuli sahranjuju na površini zemlje, tako što se kovčezi zazidaju u betonske ili mermerne zidove, zavisno od socijalnog statusa umrlog. Tako je nastao Grad mrtvih, najprostranije gradsko groblje. Na njemu je sniman film “Intervju s vampirom”.

Lagana šetnja po zelenom Garden distriktu (Baštenskoj oblasti),  dovešće te do jedne od najgrandioznijih kuća u Nju Orleansu. Kuća Robinson iz 1415. godine neodoljivo podseća na italijanske vile i jedna je od prvih kuća koja je imala vodovod.

Muzej vudua

Srce grada Francuska četvrt, poznata još i kao Stari trg. Donji deo Francuske četvrti uključuje i Francusku pijacu, jednu od najživopisnijih u gradu. Možda najpoznatije mesto u Francuskoj četvrti jeste Burbon ulica, poznata po atipičnoj arhitekturi i balkonima koji su ostali isti kao i pre 200 godina.

Čuvena je po džez klubovima, barovima i starinarnicama, ali i po kući Madam Džouns, sazidanoj u jedinstvenom zapadnoindijskom stilu iz 1788. Nju Orleans je poznat i po mističnim i raznim vudu iskustvima.

Robovi iz Zapadne i Centralne Afrike sa sobom su u Luizijanu doneli svoje verske rituale i prakse i oni su tokom vremena, pod brojnim drugim uticajima, evoluirali i jedinstvenu novu religiju, koja je inkoroporirala i elemente hrišćanstva i verovanja u svece. Rituali se izvode na kreolskom jeziku uz pevanje tradicionalnih pesama. Danas posetioci o vuduu mogu više da saznaju ako posete New Orleans Historic Voodoo Museum.

Muzička priča crnih robova

Nju Orleans je kolevka džeza. U periodu od 1890. do 1910. u njemu je nastao novi muzički pravac. Afrička tradicionalna muzika pod uticajem lokalnog folklora i muzike, izvođena na evropskim instrumentima dobila je naziv džez. Mnogi će reći da odatle i dolazi taj, ponekad, tako plačljivi, tužni ton koji nalazimo u džez numerama, ton obavijen bolom istrgnutim sa dna srca.

Svoju kulturu, deo domovine robovi koji su se ovde opraštali od slobode,ipak su sačuvali u jednom novom obliku, i tako svetu muzikom ispričali svoju priču. Tako su nastali prvi džez stilovi, kasnije poznatiji kao diksilend. Belcima je u to vreme ulaz u džez barove bio zabranjen. Danas je to prošlost, pa belci i crnci zajedno sede, pijuckaju svoju koka-kolu i slušaju muziku čije ime u prevodu znači “brbljanje”.

Kasnije, ovaj grad je bio značajan i za razvoj bluza. Širom grada možete uživati u živim svirkama. Iz kafea i barova dopiru zvuci diksilenda, jedinstvenog džez pravca, a najbolje svirke su, naravno, u Francuskoj četvrti. U četvrti Treme lociran je New Orleans Jazz Historic Park, a jedna od najznačajnijih gradskih manifestiacija je Jazz Festival koji svake godine privlači renomirane muzičare, ali i mlade nade jazz-a.

Omiljeni slatkiši i južnjačka gostoljubivost

Stanovnici Nju Orleansa posebno se ponosni na svoju kuhinju. Među jelima koja se ovde moraju probati su gumbo – vrsta paprikaša sa bamijom, jambalaya – jelo od mesa, povrća i pirinča, ali i čuveni prenatrpani po’ boys i muffuletta sendviči. Tu su i razni specijaliteti od ribe, račića i školjki, kao i tradicionalna supa od kornjače. Omiljeni slatkiš su čuveni beignets, slični našim uštipcima.




Južnjaci su takođe poznati kao gostoprimljivi domaćini, pa je tako pre nekoliko godina Nju Orleans izabran za drugi najgostoljubiviji grad u SAD-u, nakon San Franciska. Lokalci su prijateljski nastrojeni, spremni da pomognu i daju dobre savete, kao i da vas upute na svoj omiljeni restoran ili bar. Ipak, treba napomenuti da iako spada u najgostoljubivije, Nju Orleans nije i jedan od najsigurnijih gradova SAD-a, pa se posetiocima savetuje uobičajeni oprez, posebno u turističkim oblastima i tokom noćnih izlazaka.



Tagovi

Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .