MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Svi koji me privatno poznaju, ali i vi koji me upoznajete posredstvom tekstova koje pišem ste do sada shvatili da sam ja za kulturni sadržaj, a ne za rijaliti programe i estradne zvezde.
Informacija da je budžet za kulturu smanjen na 0 dinara me je jako pogodila, ali sam i bila iznervirana i besna. Budžet za kulturu je ionako nizak, a sada ga gotovo ni nema.
Pre nego što mi neko kaže da je budžet za kulturu odlične visine, očigledno nema pojma o tome koliki su budžeti drugih zemalja.
I evo da vas preduhitrim, da, mi nismo neka velika zemlja pa da možemo da imamo budžet kao velike i razvijene zemlje. Naši glumci nemaju veliku platu, a pogotovo honorarc, glumci koji imaju status slobodnih umetnika. Kamermani, montažeri, snimatelji i reditelji sa to malo budžeta zahvaljujući sponzorstvima naprave filmove i serije, ali i predstave, kao da imaju budžet veći od Holivuda.
Moramo uzeti u obzir činjenicu da su skoro sva pozorišta iz Beograda tokom vanrednog stanja prikazivale svoje predstave (koje su snimljenje pre određenog vremena) na društvenim mrežama potpuno besplatno.
A i ne možemo da zanemarimo činjenicu da je to na dnevnom nivou pratilo nekoliko miliona ljudi što nas dovodi do zaključka da narod želi kulturu. Država je ipak smanjila budžet za kulturu na 0 dinara.
Grad je odlučio da isplati novac honorarcima koji rade u kulturnim institucijama čiji je osnivač grad. Veliki broj glumaca honorardno radi u Narodnom pozorištu, čiji je osnivač republika, tako da oni neće biti isplaćeni.
Ono što je ostalo kao rešenje jeste solidarna pomoć.
A to je vrlo nekorektno, jer je svako od njih svoj posao radio ravnopravno kao svi ostali i dostajenstveno, a sada njegov opstanak treba da zavisi od nečije milostinje.
Život se postepeno vraća u normalu, glumci su nastavili da snimaju pauzirane projekte, ali sui započeli nove pod posebnim uslovima i u drugačijim okolnostima.
Kafići su puni, bazeni i hoteli takođe, avioni i gradski autobusi takođe, ali ipak pozorište ne može da radi.
Ne mogu da se igraju predstave sa 50% manje ljudi u publici, a ne mogu ni predstave na otvorenom da se igraju.
Dakle, ne može kulturno uzdizanje, ali ono što zasigurno može jeste gledanje rijalitija i tim činom ispiranje mozgova građana koji su svojim činom gledanja online predstava dokazali da žele kulturu.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar