Književnost

Slikar svog vremena: Onore de Balzak

MediaSfera

 

Foto: sl.wikipedia.org

 

Na danasnji dan, 18. avgusta 1850 umro je francuski pisac Onore de Balzak (Honore, Balzac) čije se opsežno delo „Ljudska komedija„, sastavljeno od oko 100 romana, smatra svojevrsnim dokumentom francuskog društva u prelomnim godinama njegove istorije.




Balzak je rođen 1799. godine u gradu Turu u dolini reke Loare, na samom jugu Francuske, a doba u koje je rođen značajno je ne samo za Francusku nego i za celokupnu Evropu.

Deset godina nakon Francuske revolucije, u trenutku Balzakovog rođenja, celokupan kontinent bio je uzdrman snažnim političkim trvenjima. S obzirom na to da je Balzak tokom pisanja bio usredsređen na istoriju i na uticaj dešavanja u društvu na običnog čoveka, ovo vreme je predstavljalo plodno tlo za njegovo stvaralaštvo.

Iz Tura se 1814. godine preselio u Pariz kako bi završio studije, u kuću u ulici Fortuna, gde su godinama nakon toga nastala njegova mnogobrojna dela.

Završio je studije prava u Parizu, a šest godina nakon toga, protivno želji svojih roditelja, počeo je da piše romane koje je objavljivao pod tuđim imenima.

Delo od vrednost

Tek u svojoj tridesetoj godini osetio je da je napisao delo od vrednosti, a u pitanju je bio roman „Poslednji Šuan“.

U početku su ga smatrali predstavnikom romantizma, ali vrlo brzo se pozicionirao kao realista i to kao jedan od najznačajnijih pisaca u ovom književnom pravcu.

Poznata je izjava Fridriha Engelsa da je više naučio o kapitalizmu 19. veka iz Balzakovih priča nego iz mnogih naučnih knjiga.

Balzak se može smatrati tvorcem modernog romana. Pre njega roman je smatran za niži književni rod, ali on ga je preporodio, obnovio, proširio njegove metode i dao mu ogromno, dotad neslućeno prostranstvo.

Pre Balzaka svakodnevnost običnog života, svakidašnjih navika i potreba, sve one prisnosti kojima je ispunjen život smatrane su za nezanimljive, beznačajne, i nedostojne književne teme.

Pod uticajem epohe romantizma, i dalje podvlačeći sav značaj ljubavi, Balzak je zapazio da ona nije jedina pokretačka sila života, koji je u velikoj meri ispunjen i drugim osećanjima, interesima, strastima i potrebama na koje se gleda s nipodaštavanjem.

Istorija savremenih naravi

Balzak je otkrio sav značaj i svo bogatstvo privatnog života sadašnjice, slikao je svet svog vremena i pisao istoriju savremenih naravi. Osetio je obilje unutrašnje ljudske drame i pokazao da se jake strasti, velike tragedije i velike radosti odigravaju u dušama običnih ljudi, kao i da najobičnija mesta i ljudi koji su vezani za njih mogu biti poprište najuzbudljivijih drama i tragedija.

Svojim književnim delima obuhvatio je celokupno francusko društvo svoga vremena – aristokratiju koja se ne snalazi u vrtlogu stvaranja novog društva nakon revolucije i Napoleonovih ratova, ali i nove mlade građanske snage koje tek nastaju, propalice, činovnike, korumpiranu administraciju, novinare, provincijalne gospođice, advokate, popove.

Godine 1832. došao je na ideju da napiše 137 romana koji će predstaviti delove jedne velike celine, što ga čini jedinstvenim u svetu jer nijedan romanopisac pre njega nije zamislio niti uradio tako nešto. Svaki roman koji bi napisao predstavljao bi jedno poglavlje u celini koju je nazvao „Ljudska komedija“.

Najbolje pisao kada je morao da vraća dugove

Pisao je neumorno, a da bi bio produktivniji kupio je i štampariju, ali zbog toga je zapao u ozbiljne dugove, a kako bi ih otplatio pisao je još više da bi mogao da zaradi dovoljno prodajom knjiga. Kako je sam često isticao, najbolje je pisao kada je morao da vraća nagomilane dugove.

Pisanje je bilo smisao Balzakovog života, a kada bi započeo sa pisanjem dela radio bi neumorno, nekada i po 20 sati dnevno.

Prema pričama, uspevao je da ostane budan zahvaljujući velikim količinama kafe ispijajući na desetine šoljica svakoga dana, a mnogi smatraju da je zbog tolike količine kafe i umro.

Zbog brzine, nije posvećivao mnogo pažnje stilu pisanja. Izražavao se sentimentalno, ponekad u rangu najbanalnijih pisaca. Stoga je većina njegovih dela ostavila utisak neurednosti i nedovršenosti, ponegde su se mogle uočiti i greške u tekstu.

Vodio se materijalnim interesima

Balzak je bio racionalan u proceni života i vodio se materijalnim interesima. Tako je birao i žene – isključivo starije i često one dobro situirane.

Balzakova fatalna veza bila je sa „Strankinjom“. Ona je pisala Balzaku i divila se njegovim delima. Balzak je odmah odgovorio i „Strankinja“ je otkrila svoj identitet. Bila je to Poljakinja Evelina Hanska, udata za jednog barona. Godinu dana nakon prvog pisma njih dvoje su se tajno sastali u Švajcarskoj. Ostali su zaljubljeni, iako su jedno drugom izgledali deblji nego što im se to dopadalo. Muž Eveline HanskeStrankinje“ umro je 1841. godine i Balzak, čije je zdravlje popuštalo, bio je spreman da se skrasi. Evelina je u početku odbijala da se uda za njega, ali je, na kraju, popustila.

Umro je u Parizu 18. avgusta 1850. godine, u 52. godini života.

Svoju „Ljudsku komediju“ nije uspeo da dovrši, od 137 koliko je zamislio napisao je 91 roman, ali su u njegovoj beležnici nakon što je preminuo pronađeni naslovi i osnovne teme i za ostalih 46 dela.

Racionalan i talentovan, Balzak nije lamentirao nad nedostatkom lepote. Poznat je njegov citat: „Ružnoća ima prednost nad lepotom – lepota prolazi, a ružnoća ostaje“. Svoj pogled na ljubav i brak, koji je demonstrirao i u životu, sažeo je u citatu: „Dobar brak je moguć između slepe žene i gluvog muškarca“.




Jedna od najpoznatijih Balzakovih dela su – „Čiča Gorio“, „Izgubljene iluzije“, „Sjaj i beda kurtizana“, „Mračna afera“, „Šarginska koža“, „Evgenija Grande“, „Rođaka Beta“ i „Rođak Pons“.

Izvor: Danas, B92, Wikipedia



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .