MediaSfera
Na današnji dan, 16. avgusta 1921. umro je kralj Petar Prvi Karađorđević. Bio je kralj Srbije od 1903. do 1918. i potom do smrti, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Njegova vladavina obeležena je razvojem parlamentarne demokratije, ubrzanim privrednim razvojem, kulturnim napretkom i slobodom štampe.
Tokom vladavine „Njegovog veličanstva svetog starca„, kako su ga nazivali u Francuskoj, ojačane su političke i kulturne veze s južnoslovenskim narodima, a pod njegovim žezlom Srbija je bila Pijemont slobode, ideal ustavnog uređenja i žarište napretka u ovom delu Evrope.
U narodu – koji ga je najčešće nazivao „čika Pera“ – uživao je ogromno poštovanje zbog izuzetnog poštenja i krajnje skromnog načina života
Obećanje narodu Kraljevine Srbije
„Naviknut da vazda govorim i radim iskreno i otvoreno, rešen da sve svoje staranje i brige poklonim sreći i blagostanju naroda, ja smatram za svoju prvu dužnost da u ovoj svečanoj prilici sa dubokim uverenjem izjavim da vladalac treba da bude nosilac slobode i napretka svoga naroda. Ustav i sve ustavne garantije za slobodu i prava narodna — te osnove pravilnog i srećnog razvitka i napretka narodnog i državnog života — za mene su svetinje, koje ću vazda najbrižljivije poštovati i čuvati.“
Obećanje koje je tog 12. juna 1903. čuo narod Kraljevine Srbije poteklo je od novoustoličenog njenog vladara.
Mnogo pre no što će dospeti na čelo Kraljevine, usled takvih prilika dobar deo života proveo je van Srbije. To je, između ostalog, oblikovalo i njegove vizije kao budućeg državnika, čineći ga s početka 20. veka vladarem savremenog političkog delovanja.
Iz porodičnog doma u egzil
Kao peto od desetoro dece kneza Aleksandra I i knjeginje Perside, Petar Karađorđević rođen je 29. juna 1844. godine. Njegov otac se u to vreme već suočavao sa političkim pritiscima: vladavina mu je bila pod znakom pitanja, tim pre što na čelo Srbije nije došao po liniji nasledstva.
Ipak, porodica je Petru pružila toplo i sigurno okruženje. Iako bolešljiviji od svojih vršnjaka, Petar je nalazio snage za uobičajene dečačke nestašluke. Taj živahni duh, od njegove 8. godine, pokušao je ukrotiti češki učitelj Viljem Gabler, polagano ga usmeravajući da kroz igru uči o odgovornosti i disciplini.
Docnije ga učitelji beogradske gimnazije podučavaju jezicima, veronauci i klaviru. Bezbrižno detinjstvo, međutim, pomutila je nestabilna državna politika. Stoga ga otac, uz jednog od braće, na dalje školovanje šalje u Ženevu.
To će ujedno biti i početak Petrovog dugog boravka van Srbije. Iako ga je otac na taj način pokušao zaštititi, Petar nije u potpunosti mogao pobeći od rivalstva dveju porodica. Nekoliko godina provešće putujući Evropom, da bi se potom na duži period obreo u Francuskoj. Ovde će postati pitomac vojne akademije, i te će godine u velikoj meri oblikovati njegove političke stavove.
Mladost pomućena političkim intrigama
Zašavši u svoje dvadesete – a po svršetku vojnog obrazovanja – Petra će zapratiti glasine koje su za cilj imale diskreditovanje njegovog ugleda. Pričalo se da je u Francuskoj vodio rasipnički život, što nikako nije išlo na čast potomku srpskog kneza. Iz tih razloga, mahom je izbegavao društvo vršnjaka iz Srbije. Posvetio se, umesto toga, proučavanju ideja engleskog filozofa i političara Džona Stjuarta Mila, te pitanja poput slobode štampe, demokratije i, uopšteno, slobode jednog naroda, postaju vizije koje je mladi Petar spontano usvajao.
Za to vreme, političko stanje u njegovoj rodnoj zemlji bilo je sve samo ne idilično. Uprkos naporima da se okonča suparništvo dveju dinastija, atentat na kneza Mihaila Obrenovića maja 1869. dovešće do novih raskola. Petar se, u razmatranjima oko izbora novog kneza, našao među pretendentima na presto, ali nakon optužbi da je za atentat odgovoran njegov otac Aleksandar, celoj porodici biva zabranjen boravak u Srbiji.
Klevete će ga pratiti i u narednim godinama – poput one da je Turcima obećao povratak u srpske gradove u zamenu za njihovu pomoć da se domogne prestola. U međuvremenu, našao je učešća i u vojnim pohodima: francusko-pruski rat, te bosanskohercegovačka pobuna protiv Turaka, daju mu priliku da izbrusi vojne veštine.
Negde u to vreme, Petar Karađorđević po prvi put otvoreno progovara o nameri da sa vlasti svrgne dinastiju Obrenović. Za takvo što, međutim, još uvek nije bio spreman. Od konkretnih akcija u tom pravcu odvraćaju ga druge životne okolnosti – ponajpre zaoštrena politika u zemlji, a potom i brak koji je 1883. sklopio sa kćerkom crnogorskog kneza Nikole.
Sa suprugom Zorkom Karađorđević Petar je u narednim godinama zasnovao porodicu. Na dalji njegov život uticaće i dva nemila događaja: knez Aleksandar umire 1885. godine, a 5 godina kasnije, po rođenju petog deteta, i Petrova supruga Zorka. Pritom, burna politička dešavanja dovode ga u tešku situaciju, što će potrajati sve do smrti Milana Obrenovića 1900. godine
Borbom do poslednjeg daha do zasluženih priznanja
Do samog početka 20. veka, nezadovoljstvo vladavinom Obrenovića dostiglo je kritičnu tačku. Pored ozlojeđenog naroda, Aleksandar i Draga padaju i u nemilost države. Par je ubijen zaverom vojnih oficira, a o tome je, veruje se, imao znanja i sam Karađorđević. U prilog mu je dalje išlo i to što su, sem Vojske i Narodne skupštine, njegov dolazak na presto podržale Austrougarska i Rusija. Zvanična potvrda o izboru novog kralja data je 15. juna 1903., a Petar I Karađorđević krunisan je 21. septembra iduće godine.
Prvo sa čime se novoizabrani kralj susreo beše političko rasulo u državi. Ipak, ne zaboravljajući principe demokratije i garancije slobode – a pritom zahvaljujući umešnosti u državnim pitanjima – Srbija tih godina uspeva izboriti mesto među najvišim svetskim političkim krugovima.
Izazovi, međutim, uprkos tome ne jenjavaju. Najpre se, usled novih političkih previranja u svetu, Austrougarska otvoreno okreće protiv Srbije. Usledeće i Balkanski ratovi koji će kralja ostaviti u teškom zdravstvenom stanju, ali to ga, po objavi Prvog svetskog rata, nije odvratilo od odlaska na front.
Nakon što je poraženu srpsku vojsku preko Albanije preveo na Krf, kralju Petru se stanje još više pogoršava. Uprkos svim nedaćama, dočekao je pobedu po svršetku Velikog rata. Istodobno postaje i kralj novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca, a samo tri godine kasnije, 16. avgusta 1921, Petar Karađorđević umire u Beogradu u 77. godini.
Na prestolu ga iste godine nasleđuje najstariji sin, Aleksandar I Karađorđević.
Sahranjen je u svojoj zadužbini na Oplencu kraj Topole, a u znak zahvalnosti i uspomene, Narodna skupština po njegovoj smrti jednoglasno usvaja odluku da voljeni kralj ponese ime Petar Veliki Oslobodilac.
Izvor: 011info.com
Dodaj komentar