MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Pixabay
Prema tvrdanjam sociologa moda se, najčešće, menjala u skladu sa ekonomskim prilikama ili ženskim položajem u društvu.
U istoriji mode smatra se da je prvi kreator visoke mode bio Šarl Frederik Vort, koji je sredinom 19. veka, kreirao utegnute korsete sa osinim strukom i suknje do poda koje je bilo jako teško oblačiti. 1906. godine, inspirisan ruskim baletom i orijentalnom umetnošću, Pol Poare je prvi ukinuo korset kako bi oslobodio žensko telo od utegnutosti, postajući tako rodonačelnik ženske emancipacije.
Prvi svetski rat je obukao žene u uniforme i suknje su se skratile, kako bi bile praktičnije za rad u fabrici. Moda se drastično promenila. Nekako u to vreme počinje sa radom Gabrijela “Koko” Šanel, koja je prva počela da nosi bižuteriju, jednostavnu odeću, muškobanjaste jakne od tvida i „žersej”tkanine.
Put tkaninama veštačkog porekla bio je otvoren. Sledeći veliki prokret u istoriji mode, bar kada su materijali, u pitanju izbio kada je u toku Drugog svetskog rata došlo je do nestašice tekstilnih tkanina jer je proizvodnja padobrana i vojničkih uniformi bila važnija od poizvodnje modnih tkanina.
Žene počinju da šiju haljine od onoga što im je bilo na raspolaganju, od stoljnjaka, zavesa ili posteljine, a samo su okovratnici i manžetne bili od belog platna. Novo doba donelo je i nove materijale – one koji se ne gužvaju.
Svila poput zlata
Stotinama godina čovek je odeću izrađivao od prirodnih tkanina. Svila, pamuk, lan, vuna bila su cenjeni i skupi. U starom Rimu ženske toge pravljene su najpre od vune. Kako je moć Rima rasla, sve više su se koristile skupocene tkanine, pa se tako u doba Carstva stole izrađuju i od indijskog pamuka ili kineske svile.
O tome koliko su bile skupocene svedoči podatak da je kilogram svile vredeo koliko i kilogram zlata. Da bi udovoljili željama svojih supruga i ljubavnica, imućni Rimljani su bili prinuđeni da odvajaju znatna sredstva za zadovoljenje njihovih prohteva. U Egiptu je glavna tekstilna sirovina bio lan.
Najfinijim lanenim platnom omotavali su se ljudsko telo i kipovi bogova. U Egiptu su pronađene lanene tkanine čija je starost procenjena na 5500 godina pre naše ere. Od Egipćanina su tehniku obrade lanenog vlekna preuzeli Feničani, a kasnije i Grci i Rimljani.
Obrada lanenog vlakna proširila se u 13. veku na evropske zemlje (Francusku, Englesku, Flandriju i Nemačku). Ali, prirodni materijali nisu oduvek bili samo skupi već i “zahtevni” za održavanje. Valjalo je voditi računa o tome kako se peru, peglaju, kako se sedi jer se dešavalo da već posle jednog nošenja odeća bude izgužavana.
Naše bake znaju koliko je vremena i truda trebalo uložiti u njihovo održavanje.
Prestiž u konfekcijskoj prizvodnji
Pitanje upotrebe tkanina dobijenih iz veštačkih vlakana postalo je stvar prestiža u konfekcijskoj proizvodnji.
O proizvodnji veštačkih materijala koja bi mogli da zamene pojedine prirodne sirovine, a samim tim reše probleme snabdevanja tekstilne industrije jeftinijim sirovinama, a žene peglanja počelo je da se razmišlja još u 18. veku. Krajem 19. veka u tekstilnoj i modnoj industriji pojavila prva veštačka svila poznata pod imenom rejon (rayon). Slede bakarna svila, viskozni rejon...
Ipak, hemijska vlakna prve generacije počinju masovno da se proizvode tek posle Prvog svetskog rata. Materijali su konačno bili jeftini, a samim tim dostupni velikom broju potrošača. Niske cene i činjenica da je to gotov proizvod koji odmah može da se nos, uticale su moda postane dostupna svima. Industrijska proizvodnja svih vrsta modnih tkanina pomogla je da se i odeći dodaju raznorazni dodaci i dekoracije. Hemijska industrija počela je da proizvodi i druga sintetička vlakna.
Zbogom peglanje
Veštački materijali likra i viskoza pularnost su stekli zahvaljujući nizu dobrih svojstava: jednostavna su za održavanje, brzo se suše, ne peglaju se, idealni materijali za savremenu, zaposlenu ženu. Poliester i akril su veštački materijali i samim tim koži ne nude sve što joj je potrebno.
Naime, veštački materijali ne dozvoljavaju koži da diše, ali se lepo nose, njihovo održavanje je jednostavno, mekani su i prijatni na dodir, a cena im je pristupačna. Poliester se najčešće upotrebljava kao topla podloga za pamučne kaputiće i džempere, za izradu flisa i sličnih glatkih, debljih i toplijih proizvoda.
Akril se često upotrebljava, pre svega zato što izgleda kao pamuk ili vuna, a mnogo je jeftiniji. Ali upotrebu odeće napravljene od 100% akrila ne savetujemo, jer to nije materijal koji greje nego samo održava telesnu temperaturu, što bi značilo da vas, ukoliko vam bude hladno, neće grejati. Drugi problem kod akrila je taj što mi prilikom promena temperature lako počnemo da se znojimo, pa pošto veštački materijali ne propuštaju vazduh, to može biti prilično neugodno.
Što se viskoznih materijala tiče postoje mnoge varijante ovih vlakana, a neka među njima slična su po kvaliteti pamučnim vlaknima i podnose visoke temperature pranja, dok druga ne podnose više od 40°C. Viskoza se rasteže kad je mokra, što treba imati na umu kada sušite odeću od tog materijala.
Nevolje sa sintetikom
Iako su u 20. veku na modnu scenu stupile nove generacije tkanine od veštačkih vlakana – poliamida, poliestera i poliakrila, koje se lako održavaju i dostupne su po nižim cenama, tkanine od prirodnih vlakana zadržale su status zahvaljujući svojoj nezamenjivoj udobnosti i pozitivnom uticaju na zdravlje.
Statiistike pokazuju da se jedna od četiri žene žali na patologije uzrokovane tkaninama koje ne dozvoljavaju koži da diše. Odeća od sintetike pojačava znojenje i nadražuje kožu, ali i prirodni materijali mogu da budu i te kako neprijatni.
Osoba koja pati od astme ili ima izrazito suvu kožu ne podnosi, na primer, direktan dodir kože sa vunom. Njoj se, dakle, ne preporučuje ta prirodna tkanina jer su posledice svrab i neumereno znojenje, što dodatno pojačava nadražaj. Teši saznanje da poslednja generacija sintetičkih (ili tehničkih) tkanina predstavlja upravo ono što je koži potrebno.
Dodaj komentar