MediaSfera
Skoro sam dobila informaciju da je jedan moj, pa ne mogu reći poznanik, ali ne mogu reći ni prijatelj, digao ruku na sebe.
Osoba koju sam ja poznavala je okončala svoj život.
Njega sam volela da slušam, jer se od njega mnogo toga pametnog moglo čuti. On je bio voljen i nije imao probleme ni u domu, ni na poslu, ni u glavi, ma nigde. U oproštajnom pismu je rekao da je to učinio, jer je shvatio da ne može da promeni državu i društvo. Na prvu loptu sam bila jako besna na njega, a onda sam se raspala plačući i nakon toga me je tuga obuzela.
U srednjoj školi je jedna devojka, moja generacija, skočila sa Pančevačkog mosta, pravo u Dunav. I to zbog ljubavi, dečko sa kojim je bila je, slobodno mogu reći, držao u kavezu. Nije joj dozvoljavao da provodi vreme sa drugima, društvene mreže joj je ugasio, promenio broj telefona i ona nije imala nikog osim njega. Posle par godina veze ju je prevario sa njenom najboljom drugaricom i ona je odlučila da izvrši samoubistvo.
Na svu sreću, neuspešno.
Renato Grbić ju je spasao, devojka je sada živa, psihički se još oporavlja, ali je fizički prošla bez većih povreda, sve motorne funkcije su uredu.
To je bio prvi put kada sam saznala za samoubistvo, tj. da je neko koga ja poznajem počinio samoustvo.
Godinu dana kasnije je drug iz osnovne škole sebi presudio. Momak iz matematičke gimnazije, bio ćutljiv, ali je obožavao brojeve. Kasnije se saznalo da je bio član sekte i izgleda da je to bio jedini način da istu napusti.
Skoro nas je napustio i poznati reditelj, Igor Vuk Torbica. Predstavu u njegovoj režiji “Carstvo mraka” sam obožavala da gledam i nikad mi nije dosadila. Iako ga nisam poznavala, njegov odlazak me je rastužio kao i odlazak tog mog prijatelja – poznanika.
Sve do tada sam taj čin podizanja ruke na sebe smatrala kukavičlukom, ali nakon ovog poznanika sam shvatila da je to čak i hrabrost. Treba biti hrabar lišiti se svog života zbog nemoći da promeniš sistem znajući da ostavljaš svoj život koji je bio ispunjen ljubavlju.
Nadam se da svi oni našli bolje mesto i večni mir. A nama pored sećanja na njih ostaje i neprestana borba za bolji život.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar