MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Ako ste ušli u tekst da biste dobili odgovor na ovo pitanje grdno ste se prešli, jer ja odgovor nemam.
Do sada sam utiske sumirala pred kraj kalendarske godine.
Lepo izlistam celu godinu u svojoj glavi i globalna dešavanja (koja možda nemaju direktan uticaj na mene), ali i svoje privatne stvari. Ova godina je u globalu užasna. Na svim poljima i u svakom segmentu je užasna. Što bi rekli: “daleko bilo”.
Što se privatnih stvari tiče, na prstima jedne ruke mogu da nabrojim lepe stvari, dok se sve one loše ne mogu ni pobrojati koliko ih ima.
Neću da pišem i da nabrajem sve što se dešava u svetu, na Balkanu i u našoj zemlji. Znam da vam je muka, baš kao i meni, od svih novih strašnih vesti. Ja sam jako uzrujana i zabrinuta.
Dešavanja u Crnoj Gori su samo jedna u nizu stvari na koje sam istovremeno i ponosna, ali i tužna. Oni se bore da sačuvaju svetinje. Ponosna sam, jer se bore; tužna, jer za svetinje se ne treba boriti, one pripadaju SPC-u i narodu.
Korona, od sada se sve deli na pre korone i posle korone, kao što istoričari dele vreme na pre nove ere i posle nove ere. Ja se mnogo plašim i strahujem, sedim kod kuće, jer samo tako heroj.
Čuvam sebe i svoje bližnje, a i nisam dodatni teret medicinskim radnicima, niti sam još jedna brojka u statistici.
Jedva čekam kraj svega ovoga, a opet bojim se te zbrzane vakcine koju prate razne priče. Nemam poverenje u krizni štab, ali na svu sreću imam lekare u svojoj blizini kojima verujem.
Zabrinuta sam zbog tih brojki, al ii zbog neposlušnih i neodgovornih građana. Mnogo se nerviram zbog svih onih koji nalaze krivine ii du stranputicom da bi zaradili. Zabranjen rad klubova i ugostiteljskih objekata posle 21h.
Ok, nema veze, hajde da pravimo dnevne žurke. Nek’ se virus širi danju, ako već ne može noću. Opet, razumem i te ljude, moraju da zarade kako bi preživeli. Vidim slike punih kafića, autobusa, ali pozorište i bioskopi ne mogu da rade.
Sa svih strana nailazim na bes i razočarenje. “Budite odgovorni, nosite zaštitnu masku, perite ruke i držite socijalnu distancu”. Ne! Držite fizičku distancu, mi smo društvena bića potreban nam je socijalni život. Sada ne mogu sa zagrlim bližnje.
Ja imam problema sa disanjem i alergijama, disanje i višesatno nošenje maske mi samo otežava disanje i nabija još veći pritisak, pogotovo sada kada je visoka temperature. Perem ruke često, ne samo sad, nego uvek. Sada ih toliko perem da su postale suve i hrapave, a pore su prošireni i izgledaju kao brazde na njivi. Paničar sam, ali objasnite mi ovo. Ako operem ruke i česmu ugasim laktom, jer je možda na njoj virus pošto sam je dotakla prljavim rukama i izažem iz kupatila pa stavim lakat na sto, a posle šaku na taj deo stola i naravno me u tom trenutku zasvrbi lice ili mi upadne dlaka od kose i ja je izvadim, jesam li se onda zarazila?
I kako da se ponašam, da li da paničim još više nego inače?
I taman kad pomislim da ću sedeti u svoja četiri zida kako bih štitila sebe i druge dese se demonstracije. Gledam i pratim šta se dešava, shvatam da tu ima puno ljudi kojima je dosta svega. Ljuti su na krizni štab, na to što ne mogu na more, ljuti su zbog Kosova, zbog niske otkupne cene maline i ko zna zbog čega još. U tom trenutku shvatam i da sam ja ljuta, najviše sam ljuta zbog zabrane pozorišnih predstava. I sada se u meni bore dve strane – izaći na protest gde je velika mogućnost da se zaraziš ili ne i tu svoju ljutnju držati u sebi.
Prošli su i protesti, ali neke nove muke i brige se nastavljaju. Bolesni tata i mama, a tu je i nepokretni deka, ispitni rokovi, posao, učenje, čišćenje, nabavka i tako u krug. Strah, nemoć, negativa i želja da sve ovo prođe je jedino što mi preostaje, pokušavam biti pozitivna, ali ne znam kako, ako znate vi, molim vas recite mi!
Ostaje mi nada da će preostali meseci ove godine biti dobri, jer ako se ovako nastavi, do dočeka ćemo svi mentalno pući.
Čuvajte se dragi i dobri ljudi!
Jovana Ješić
Dodaj komentar