Medijske inicijative

Šest stvari koje morate znati o aferi “Votergejt”

MediaSfera

 

 

Na današnji dan 5. avgusta 1974.  predsednik SAD Ričard Nikson priznao je da je učestvovao u prikrivanju afere “Votergejt” i blokiranju istrage upada u sedište Demokratske stranke u poslovnom centru “Votergejt”. Kako bi izbegao opoziv, Nikson je 9. avgusta 1974. podneo ostavku. Nasledio ga je Džerald Ford.




Ovaj slučaj obeležio je noviju američku istoriju, ali i novinarstvo.

Predstavljamo vam šest stvari koje morate znati o aferi “Votergejt”.

Afera dobila ime po kompleksu hotela

U hotelu pod nazivom Votergejt je sve počelo. Naime pet osoba provalilo je u kancelariju Demokratske stranke u spomenutom hotelu, kako bi instalirali prisluskivače. Međutim, u toj nameri nisu uspeli, već su bili uhapšeni. Lica su bila povezana sa administracijom predsednika Niksona, a kasnije se ispostavilo da ovo nije bio jedini pokušaj prisluškivanja i špijunaže. Naime, i pre toga prisluškivači su vrlo dobro vršili svoju funkciju, a sumnja se da je neke od tih snimaka posedovao i sam Nikson, iako je on to pokušao da zataška.

Upad 

Sve je počelo juna 1972. godine, kada su provalnici upali u sedište izbornog komiteta Demokratske stranke, koji se inače nalazio u hotelu “Votergejt”, i tu postavili prislušne uređaje. Provalnici su sarađivali sa vrhom Bele kuće. Administracija i Nikson pokušavali su da prikriju ovaj upad i prisluškivanje. Nikson je, inače, demantovao da je uopšte znao da Bela kuća pokušava da prikrije skandal.

Uloga medija

Verovatno i dan danas jedan od najboljih primera istraživačkog novinarstva, koji se nalazi u stručnoj literature, jeste afera Votergejt. Naime, novinari “Vašington posta” Bob Vudvord i Karl Bernštajn pripremili su niz tekstova o mnogim detaljima koji su imali veze sa prisluškivačima, špijunažom, sabotažom, a čiji nalozi su dolazili iz kabineta predsednika Niksona.

Post je za otkriće ove afere dobio Pulicerovu nagradu.

 “Duboko grlo”

Identitet “Dubokog grla” jedan je od najslavnijih neidentifikovanih izvora u istoriji novinarstva. Čak 30 godina nakon afere nije se znalo ko je njihov doušnik. Tek je 2005. godine potvrđeno da je izvor njihovih informacija bio Mark Felt, inače zamenik tadašnjeg direktora FBI.

Vudvord i Bernstin nalazili su se sa Markom Feltom na podzemnom parkingu zgrade u Arlingtonu. Felt im je pružao smernice o detaljima operacije prisluškivanja, sabotiranja, špijuniranja i zastrašivanja demokrata vođene iz Niksonovog kabineta.

 Ostavka

Serija tekstova u Postu, laži predsednika Niksona i njegova sve lošija reputacija doveli su do pripreme za impičment predsednika. Predstavnički dom pokrenuo je proces Niksonovog opoziva pod optužbom da je zloupotrebio vlast.

Kako bi izbegao opoziv, Nikson je 9. avgusta 1974. podneo ostavku.

Postoje jasni dokazi da je Nikson pokušao da zataška ovu aferu i to je izazvalo veliki revolt, kako kod novinara da dalje nastave da istražuju, tako i kod javnosti. Međutim i pored svih dokaza i pored toga što je većina Niksonove administracije bila osuđena, bivši predsednik Ričard Nikson nikada nije želeo da prizna svoju krivicu.

 “Svi predsednikovi ljudi”

Novinari Vudvord i Bernstin su u knjizi “Svi predsednikovi ljudi” izneli detalje o tome šta ih je sve pratilo tokom istraživanja afere. Knjiga je kasnije pretočena u istoimeni film, u kom čuvene novinare glume Robert Redford i Dastin Hofman.

Oliver Stoun je u svom filmu ”Nikson” prikazao ovog američkog predsednika bez uobičajenih negativnih predstavama o njemu. Nikson je u svim filmovima i sitkomima uglavnom prikazivan negativno, dok je u ovom filmu, Entoni Hopkins odigrao izbalansiranu sliku o ovom predsedniku.




Lik ”Duboko grlo” je takođe čest u popularnoj kulturi i predstavlja američki urbani mit. Asocijacije na ovaj lik našle su mesti u epizodama ”Simpsonovih”, ”Sopranovih” i ranim epizodama ”Dosije X”. Inače, tadašnji šef FBI Patrik Grej tvrdi da ”Duboko grlo” nije jedna osoba, i da su razni akteri sažeti u jedan lik radi prodaje filmova i knjiga o istom. Teorije zavera se nižu.

Izvor: RTS



Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .