MediaSfera
Piše: Ivan Milјković
Foto: Bojan Džodan
Istoričar Dejan Ristić kaže da su Srbi i Albanci u zajedničkoj prošlosti pokušali „bezmalo sve što im je stajalo na raspolaganju ali da do sada jedino nisu pokušali da žive zajedno, i to ne jedni pored drugih, već jedni sa drugima“.
Naglašavajući da istorijsko breme predstavlјa teško opterećenje u kontekstu budućih srpsko – albanskih odnosa naš poznati istoričar napominje „da rat i nasilјe više nisu opcija“.
U intervjuu za portal Riznica odluku turskog predsednika Erdogana da „Aja Sofiji“ oduzme status muzeja i ponovo je preimenuje u džamiju Ristić ocenjuje kao političku i identitetsku, nepromišlјenu po svoj prirodi, a po posledicama koje će se tek osetiti, izrazito štetnu.
Ristić upozorava da je realna mogućnost, odnosno opasnost da potez predsednika „džina sa Bosfora“ mogu da zloupotrebe albanske vlasti na Kosovu i Metohiji kada je srpska kulturna, istorijska i verska baština u pitanju.
- Nakon nedavnog izlaska iz štampe Vaše nove knjige pod naslovom „Zablude srpske istorije“, pitamo Vas da li je bilo lako uhvatiti se u koštac sa izazovom razobličavanja istorijskih zabluda i naučnom analizom mitova?
Mi smo stvorenja koja uporno tragaju za smislom. Stoga ni malo ne treba da nas čudi to što je onostrano oduvek bilo deo lјudskog iskustva. Mi težimo za trenucima zanosa.
Imaginacija i istina, nestvarno i stvarno – to su oduvek bile oznake za mit, za tradicionalne priče o junacima i božanstvima.
Sa druge strane, odlučno odbacivanje svih ovih povesti iz sfere intelektualnog ili njihova nekritička apologetika i vatrena odbrana odlikuju, kroz minule epohe, gotovo bezmalo sve napise o mitu kao takvom.
Mitsko mišlјenje i praksa pomogli su lјudima da se, pored ostalog, suoče sa mogućnošću umiranja i ništavila, da svom životu daju puni smisao i da kroz sve to prođu sa određenim stepenom prihvatanja.
Logos nam, je, sa druge strane, umnogome promenio život nabolјe, ali nam nije doneo i potpuni trijumf.
Iako smo, kao vrsta, tokom prethodnih epoha nesumnjivo napredovali u materijalnom smislu, može se kazati i to kako, istovremeno, nismo ostvarili nikakav suštinski pomak.
Neko će možda doći do zaklјučka da smo zbog našeg potiskivanja mitskog čak, možda, i donekle nazadovali. Uprkos svim tehničko-tehnološkim dostignućima i kontinuiranom obogaćivanju naših znanja i veština, mi i dalјe čeznemo za time da pređemo na ,,onu drugu stranu” svojih neposrednih okolnosti i da kročimo u to celovito istorijsko vreme, u taj snažni oblik postojanja koji nam pruža osećaj potpune ispunjenosti.
Mit nikako nije i ne može biti lažan. On u sebi uvek sadrži određeni stepen istoričnosti koji vremenom biva nadograđen imaginarnim.
Mitovi su nam višestruko potrebni i njih treba dobro poznavati i lјubomorno ih čuvati. Takođe, treba praviti jasnu razliku između mita i njegove zloupotrebe koja se ogleda u višestruko štetnoj mitomaniji kojoj su povremeno sklona čitava društva ili pojedine društvene grupe.
Mit je prožet etičkim i duhovnim. Nјemu se, stoga, ne može prići u isklјučivo profanom ambijentu. Mit obitava u imaginarnom.
Mitomanija je, nasuprot svemu tome, pervertovani mit.
Mit je, dakle, istinit, jer je delotvoran, a ne zato jer nam ukazuje na činjenice i istorijsku istinu. On je našim davnim precima predstavlјao putokaz o tome šta treba da čine kako bi postali celovite ličnosti.
Mit je uvek nametao delanje.
Mit ne prenosi činjenice i podatke, već je, prvenstveno, uputstvo za ponašanje. Nјegova istina biće otkrivena isklјučivo tada kada se mit primeni u praksi – u obliku obreda ili etičkog sistema. Ukoliko se posmatra isklјučivo kako intelektualna hipoteza, mit postaje dalek i neuverlјiv.
Sa druge strane, još od epohe antičke grčke civilizacije i kulture došlo je do postepenog, ali zato trajnog unapređivanja onoga što su drevni Grci nazivali logos, odnosno logičan, pragmatičan i isklјučivo naučan način mišlјenja.
Logos je potpuno drugačiji od mitskog mišlјenja. Za razliku od mita, logos nužno mora da se u potpunosti podudara sa (istorijskim) činjenicama.
Nasuprot mitu, logos je pragmatičan.
Međutim, i mit i logos imaju svoja ograničenja.
I upravo u tome leži njihova svevremena vrednost i funkcija. Jedno bez drugog ne može. Mit ne može bez logosa i obratno.
I dok je mitu neophodno emotivno učešće ili neka vrsta obredne radnje da bi uopšte imao smisla, dotle logos pokušava da otkrije istinu pomoću brižlјivog ispitivanja na način koji je prihvatlјiv jedino kritičkoj inteligenciji.
To stalno preplitanje i nadopunjavanje logosa i mita predstavlјa dragocenu i uzbudlјivu konstantu lјudske istorije i našeg sveukupnog postojanja.
- Pre ove, izdali ste knjigu pod naslovom „Mitovi srpske istorije“. Da li Srbi, kao narod, radije robuju mitovima pre nego da prihvataju relevantna naučna saznanja i istine?
Svaki narod, pa i naš, pored ostalog, oduvek je težio tome da uspostavi ili, tamo gde je to smatrano potrebnim, obnovi vremenom iskidane niti istorijskog, kulturološkog, jezičkog, identitetskog, verskog ili državotvornog kontinuiteta.
Ta i takva potpuno razumlјiva potreba dovodila je u pojedinim istorijskim razdoblјima do svojevrsnog nacionalno-romantičarskog buđenja ili, pak, zanosa tokom koga istoričari uočavaju ponovno oživlјavanje, pa čak i otvoreno kreiranje simbolički prvorazredno važnih identitetskih i istorijskih elemenata narodne tradicije, legendi i mitova.
Ovaj fenomen posebno je uočlјiv u razdoblјu čitavog XIX, a u našem slučaju i u poslednjim decenijama XX veka.
Nјega je, međutim, pratila jedna, istina globalna, pojava koja se na najjednostaviniji i najjasniji način može definisati pojmom ,,izmišlјanje tradicije”.
Ni naša kultura nije lišena brojnih primera manje ili više svesnog izmišlјanja ličnosti, događaja, pa čak i misli koje smo bivali skloni da pripisujemo istaknutim istorijskim ličnostima.
Setimo se, samo, čuvene ,,misliˮ utemelјivača Crkve u Srba, Svetog Save I Srpskog, koji je u pismu episkopu Irineju izneo stanovište kako je ,,Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok… A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlјi nikogaˮ.
Ipak, ukoliko bismo se makar malo zainteresovali za sam istorijski izvor koji bi sadržavao ovu misao velikog svetitelјa brzo bismo ustanovili da ne postoji nikakvo pismo arhiepiskopa Svetog Save I Srpskog episkopu Irineju, kao i to da istorijska nauka može da potvrdi da nije postojao nijedan svetitelјev savremenik među srpskim arhijerejima koji je nosio ime Irinej. Ukoliko nas ovo neočekivano saznanje ne bi potpuno obeshrabrilo u našem dalјem traganju za istinom došli bismo do činjenice da je tu ,,misaoˮ Svetog Save I Srpskog 1980. godine izmislio publicista Milan D. Miletić koji ju je objavio u svojoj knjizi pod naslovom ,,Brojanice Svetog Saveˮ.
No, bez obzira na to što sa potpunom sigurnošću znamo da se u ovom slučaju radi o nečemu što je izmišlјeno tek pre oko četrdeset godina, mnogi od nas će i dalјe nastaviti da u prigodnim situacijama navode ovu svetitelјevu ,,misaoˮ.
- Kakva su Vaša saznanja, koliko mi kao narod poznajemo svoju istoriju i da li je to što je ne znamo dovolјno razlog što nam se neke stvari konstantno ponavlјaju?
Naš odnos prema prošlosti krajnje je selektivan, a isuviše često stereotipan i proizvolјan. Mnogi među nama iz istorije sopstvenog naroda ,,biraju’’ samo ono što im se ,,sviđa’’ i to afirmišu bez ulaženja u suštinu i bez bilo kakve potrebe za dublјim razumevanjem, dok sve ono što im se ,,ne sviđa’’ jednostavno ignorišu, krivotvore ili potpuno zanemaruju.
Stoga isuviše često dolazimo u opasnost da nedovolјno dobro razumemo pojedina razdoblјa sopstvene prošlosti, a posebno onu zakonomernost koja se odnosi na to da se istorija ponavlјa.
Razdoblјa društvenih i identitetskih kriza, kao po pravilu, predstavlјaju idealan okvir za bujanje raznoraznih pseudoistorijskih, šarlatanskih teorija i tvrdnji.
Istini za volјu, treba naglasiti i to kako taj fenomen nije tipičan isklјučivo za nas, već da su mu u prošlosti podlegali i brojni drugi narodi i društva.
Fenomen pseudonauke, odnosno lažne nauke i šarlatanstva, predstavlјa jednu od najopasnijih društvenih bolesti zato što sa sobom nosi čitav niz veoma štetnih pojava.
Pseudoistorija razara jednu etniju, društvo i zajednicu usađujući u nju veoma štetne i opasne neistine koje su ,,upakovane’’ u svojevrsnu oblandu ,,zabranjene istorije’’, odnosno ,,sakrivene istine’’.
Svaka od tih šarlatanskih teorija i tvrdnji, pored ostalog, počiva na teoriji zavere, fenomenu skrivenog, ali i postojanja nekakvog ,,izuzetnog’’ pojedinca koji svojoj naciji na volšeban način ,,otvara oči’’ i upoznaje je sa njenom do tada, navodno, skrivenom drevnošću.
- Da li današnje prilike na Kosovu istorijski podsećaju na period pod turskom okupacijom, pre početak Balkanskih ratova, onda kada je ostatak Srbije bio oslobođen. Zarija Popović, Grigorije Božović, Janićije Popović, Branislav Nušić koji je sa Rakićem tada bio konzul u Prištini, kao i mnogi drugi učeni lјudi toga vremena, slikaju taj period i događaje koji su u mnogo čemu slični današnjim političkim prilikama. Da li sadašnja vlast može da izvuče neke pouke za buduće poteze analizirajući taj istorijski momenat?
Danas su istorijske, geostrateške, bezbednosne, kulturološke, identitetske i druge okolnosti u vezi sa našom južnom pokrajinom Kosovo i Metohija u znatnoj meri drugačije u odnosu na, primerice, 1878, 1912, 1918, 1945, 1999, 2004. ili 2008. godinu.
No, istorija nas uči da postoje procesi dugog trajanja koje treba identifikovati i temelјno analizirati kako bi se potom došlo do strateških opredelјenja i mogućih realnih odgovora na postojeće izazove.
Stoga nam je dobro poznavanje upravo tih istorijskih procesa dugog trajanja, ali i konkretnih događaja i delovanja pojedinih istorijskih ličnosti, od izuzetnog značaja.
Dakle, važno je da stvarnost sagledavamo na realan način i da se ne ulјulјkujemo u istorijske stereotipe, emotivno i neobjektivno sagledavanje sopstvene prošlosti, nekakvu mitomaniju i megalomaniju.
Bitno je, drugim rečima, da se naoružamo znanjem, veštinama, mudrošću, upornošću i strplјenjem kako bismo zaštitili svoje nacionalne interese i postigli tako želјeni cilј koji podrazumeva punu zaštitu naše južne pokrajine.
- Nastavlјaju se pregovori Beograda i Prištine u Briselu i to pod budnim okom velikih sila. Može li se napraviti istorijska paralela između ovih pregovora, kada se opet spominje razgraničenje ili podela kao nekakva opcija, sa periodom koji je prethodio Berlinskom kongresu, kada su velike sile napravile razgraničenje na Balkanu prema svojim merilima?
Srbi i Albanci su u svojoj zajedničkoj prošlosti pokušali bezmalo sve što im je stajalo na raspolaganju.
Pokušavali su da se ne upoznaju bolјe, da podižu stvarne i simbolične zidove između sebe, da se mrze, sukoblјavaju, međusobno ubijaju…
To istorijsko breme predstavlјa teško opterećenje u kontekstu budućnosti srpsko-albanskih odnosa. Drugim rečima, rat i nasilјe više nisu opcija.
Isuviše mnogo i isuviše često smo stradali da bi sebi iznova dozvolili još jedan u nizu tragičnih događaja (sukoba) koji sa sobom nose gubitak nevinih lјudskih života.
Stoga su srpsko-albanski razgovori sudbinski važni i potrebni.
Budimo iskreni i realni, i priznajmo samima sebi da se jedino što Srbi i Albanci nisu do sada pokušali odnosi na potrebu i mogućnost da žive zajedno, i to ne jedni pored drugih, već jedni sa drugima.
Za takvu odluku potrebno je mnogo hrabrosti, mudrosti i odgovornosti da se objektivno i celovito sagleda zajednička prošlost, preuzme odgovornost za počinjeno i uspostave temelјi za trajan suživot dve etničke zajednice i njihovih kultura na području naše AP Kosovo i Metohija.
- Da li je odluka Taipa Redžepa Erdogana da Aja Sofiju, odnosno Crkvu Premudrosti Gospodnje ponovo pretvori u džamiju odgovor Evropi na njeno arogantno zatvaranje vrata Turskoj za ulazak u EU ili ostvarenje eventualnog turskog sna za oživlјavanjem osmanske imperije? Da li je su ovim potezom pale maske, a Erdoganove pretenzije razobličene?
Odluka predsednika Erdogana da carigradsku sabornu crkvu Premudrosti Gospodnje iznova preobrazi u džamiju predstavlјa simboličku kulminaciju i finale njegove neoosmanističke ideologije i politike.
Tim nepromišlјenim činom predsednik Erdogan pokušava da sebe uspostavi kao nekakvog novog sultana Mehmeda II Osvajača, odnosno opštemuslimanskog vođu u ovom našem vremenu.
Mnogi stručnjaci i pažlјivi posmatrači dešavanja na Bliskom Istoku, kao i na području Male Azije i Balkanskog poluostrva, sa pravom su blagovremeno upozoravali na ponovno buđenje ,,džina sa Bosfora“, ali te reči očito nije imao ko da čuje.
Odluka predsednika Erdogana je, stoga, prvorazredno politička i identitetska, po svojoj prirodi nepromišlјena, a po svojim mnogobrojnim posledicama izrazito štetna.
Ona će izazvati domino efekat na širem području jugoistočne Evrope, Male Azije i Bliskog istoka. Stoga će biti veoma teško da se štetne posledice ove odluke predsednika Erdogana, u najmanju, ruku ublaže. O njihovom otklanjanju, u ovom trenutku, ne treba ni razmišlјati.
Šteta je učinjena. Velika i dugoročna.
- Šta nama valјa činiti u ovoj situaciji. Da li smo se ponovo našli u poziciji između čekića i nakovnja. Mogu li ovakav potez da iskoriste i albanske vlasti na Kosovu i Metohiji kada je srpska kulturna, istorijska i verska baština u pitanju?
Da. Ta mogućnost, odnosno opasnost, jeste veoma realna.
Mi smo, sa druge strane, uslovlјeni našim geostrateškim položajem i ograničenim snagama, vazda između čekića i nakovnja, ali veoma retko to i uviđamo. Stoga nam je, da ponovim, potrebno mnogo znanja, veština, mudrosti, strplјena, zajedništva i odgovornosti kako ne bismo ponovili greške iz prošlosti i našli prave i pravedne odgovore na pitanja, izazove i iskušenja pred kojima se nalazimo.
Vreme je za mudrost i smirenost, a ne za zapalјive poruke koje, kao po pravilu, vode u ćorsokak, ambis, poraz i stradanje nedužnih.
Sada je neophodno da svoji snagu ne demonstriramo mišicama, već znanjem, pravdolјubivošću, objektivnim sagledavanjem sopstvene prošlosti i odgovornosti za počinjene propuste. Istovremeno, potrebno je i da definišemo jasne, realne i sprovodive vizije onoga što želimo da postignemo na području naše južne pokrajine Kosovo i Metohija.
Dakle, da manje ,,talambasamo“ i udaramo se u naše ,,srpske grudi“, a da znatno više mudro i odgovorno, strplјivo i smireno delamo u korist ostvarenja cilјeva kojima ćemo zaštititi naše nacionalne interese.
Biografija
Dejan Ristić, istoričar, prevodilac, scenarista, rođen je 1972. godine u Beogradu. Istaknuti je stručnjak u oblasti integralne zaštite i upravlјanja kulturnim nasleđem.
Bavi se diplomatskom istorijom, Holokaustom, odnosom države i tradicionalnih verskih zajednica, istorijom kulture i kulturom sećanja.
Obavlјao je dužnost upravnika Narodne biblioteke Srbije, državnog sekretara za kulturu u Vladi Srbije ali i brojne druge.
Ristić je autor većeg broja stručnih i naučnih radova ali i naučnih monografija.
U okviru edicije „Istorija srpske diplomatije – dokumenti“ Arhiva Srbije priredio je šest tomova diplomatske građe. Autor je više izložbi koje su predstavlјene u vodećim nacionalnim ustanovama kulture.
Inicijator i koordinator više projekata realizovanih pod pokrovitelјstvom Uneskoa.
Koordinirao je aktivnosti na izradi nominacionih dosijea za unos slave (nematerijalno kulturno nasleđe) Telegrama kojim je Austrougarska objavila rat Srbiji 1914. godine (pokretno kulturno nasleđe) i stećaka (nepokretno kulturno nasleđe) na Uneskove liste svetske kulturne baštine.
Uspostavio je nacionalni dan knjige i utemelјivač je Nacionalne nagrade u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“.
Osnovao je „Fondaciju Narodne Biblioteke Srbije“.
Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.
Dodaj komentar