MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Nedavno sam dobila knjigu koju je napisala grupa psihologa. Knjiga govori o tome koliko detinjstvo, vaspitanje i uspomene koje nas vezuju za naš rani razvoj utiču na nas u budućnosti, odnosno kada odrastemo. Iliti, što bi rekli naši stari: “Mi smo ono što nosimo iz kuće”.
Ja se sa većim delom knjige slažem i svesna sam koliko je rani razvoj važan za dete koje jednog dana treba da postane čovek. Elem, čitajući knjigu došla sam do stranica koje su poremetile moj kompas.
Poglavlje govori koliko su nagrade štetne i govori o tome da nagrađivanje nije dobro za detetovu psihu. Psiholozi u knjizi kažu da roditelji prave katastrofalnu grešku kada detetu kažu: “Ako pojedeš sve iz tanjira za ručak onda ćeš dobiti sladoled”, ili “Ako budeš dobar kad odemo u goste možeš da biraš koju god igračku želiš”. Psiholozi kažu da su ovi podsticaji loši za dete.
Ovi podsticaji se dešavaju i u kasnijim godinama, najčešće pubertetskim: “Ako se vratiš do devet, sutra ćeš moći da ostaneš napolju do deset”, “Ako budeš imao sve petice u školi dobićeš novi telefon”. Autori knjige su saglasni po pitanju nagrada, a to je da su nagrade loše, jer dete neće želeti da ruča ako nakon ručka ne može da uzme sladoled, dete neće želeti da uči ako za to neće dobiti nagradu.
I kako to obično biva, i mene su moji roditelji na taj način nagrađivali i u trenutku kada sam završila ovo poglavlje mislila sam da je to stvarno loše.
Završila sam sa knjigom i nastavila da učim, jer je prvi letnji ispitni rok bio veoma blizu. Nekoliko kafa, podočnjaci do poda, šareni papirići, florescentni markeri, knjge i ni malo zdravog sna, poremećen bioritam su definitivno opis studenta za vreme ispitnog roka.
Prvi ispit, pismeni je, izlazim, odrađujem i dolazim kući. Pokušavam da se setim pitanja i svojih odgovora kako bih ih uporedila sa odgovorima u knjizi. Nastavljam da spremam druge ispite dok čekam rezultate prvog. I stalno se kroz glavu provuče misao da ću past i prvi i svaki sledeći ispit.
Kolege javljaju da su izašli rezultati, otvaram document koji se u ovom trenutku jako sporo učitava. Ne čujem srce, ne dišem i ne vidim ništa osim plavog kruga na ekranu koji se vrti u krug i daje mi do znanja da se učitava. Tabela puna slova i brojeva i ja tražim svoje ime na njoj. Nalazim sebe i ocenu 10 pored svog prezimena. Ah kakvo olakšanje! Prvi ispit iz letnjeg semestra i to desetka! Odjednom više nisam umorna, ništa me ne boli i osećam se naspavano iako sam imala svega par sati sna. Sedam da učim ostale predmete potpuno rasterećena.
U ovom trenutku sam shvatila da psiholozi greše. U knjizi su pogrešili kada su u poglavlju o nagradama rekli da su nagrade loše. Ne, nisu! One su vetar u leđa. Kada sam položila prvi ispit i to sa najvišom ocenom bilo mi je lakše da spremam ostale ispite. Da je situacija bila drugačija, tj. da sam pala taj prvi ispit postala bih anksiozna i sebi bi uvrtela u glavu da sam glupa, da neću više ni jedan ispit položiti, da nikada neću biti akademski građanin i da neću moći da se bavim onim što želim.
I evo jedne poruke za motivaciju svih studenata: “Učiti, učiti, celo leto se mučiti da bismo kasnije uživali plodove svog rada”.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar