MediaSfera
Piše i fotografiše: Smiljana Popov
Pronašla sam rasno parče Teksasa u Beogradu! Bez preterivanja, jer ovde vlada tzv. western jahanje, autentičan kaubojski stil Divljeg Zapada. I to na posebnim kvoter konjima (Quarter Horse).
Malo je poznato da u Srbiji postoji samo 3 konjička kluba koji neguju vestern stil jahanja. Jedan od njih je i u Beogradu. Tamo, pored beogradske Male Kalifornije, kraj sočnih voćnjaka i vinograda, gde puca najlepša beogradska panorama, njišti kraj glavnog puta i punokrvni srpski Teksas.
Konjički klub “Urban Cowboy” u Grockoj ne podražava kaubojski ranč, već se ovde i živi kaubojskim načinom života. I devojke i dečaci koji obožavaju konje žive na ovom imanju, umesto teretane svakodnevno tone bala sena utovaraju, neguju, timare, hrane i jašu konje. Uz kaktuse, salone u drvetu, štale sa balama sena, zečevima koji se igraju sa psima, kokoškama, pticama, i 15 rasnih kvoter konja već decenijama postoji ovaj beogradski mali Teksas, a da mi pojma nemamo.
Znate šta to znači? Onako kako su kauboji živeli u sedlu, tako se ovde jaše – dakle satima, u prirodi, u udobnom sedlu. Kvoter konji nisu temperamentni, burni trkački konji, već izuzetno mirni, naviknuti na čoveka, a ono što mi se posebno dopalo – jeste da se nikakva sredstva prisile i prinude prema životinji ne primenjuju (za razliku od engleskog jahanja).
“Uzde su uvek polukružno opuštene, a noge i listovi jahača ne stežu konja. Konj ima slobodnu glavu sa popuštenim dizginima, jahač dizgine drži u levoj ruci, i njima daje signal prema potrebi, dok je desna ruka kao i u nekadašnjih kauboja uvek slobodna (jer je ovaj morao biti maksimalno skoncentrisan na rad, najčešće oko stoke)”, priča mi vlasnik kluba “Urban Cowboy”, Nenad Paunić Paun, potomak jedne od njastarijih gročanskih porodica.
Paunićima (koji samo prema pisanim izvorima žive više od 450 godina u Grockoj!) konji su u krvi. Vekovima su uzgajali konje za rad, a daleke 1936. počinju da gaje i konje za jahanje. Pa vi vidite. Kakva tradicija.
I premda je vestern stil u Srbiji još uvek redak, zanimljivo je da je posebno blizak našem mentalitetu po prijateljskom i partnerskom odnosu prema konju, otkriva mi Nenad. Vestern konji su rezultat prirodne i radne selekcije, jer je ova vrsta jahanja nastala prilagođavanjem, iz potreba rada i preživljavanja. Konj je bio osnovno sredstvo za život i rad, pa je i jahaču bilo izuzetno važno da on bude osposobljen za sve kretnje, da bude bez upotrebe sile maksimalno podatan, da prati i čuva svoga jahača, što je i idealan primer pravog partnerstva. Kauboji koji su ceo dan provodili u sedlu razvili su specifičan stil.
I on je danas sve popularniji u Evropi, a “Urban cowboy” je jedan od retkih u Srbiji. I premda imaju školu jahanja, preferiraju priučene i iskusne jahače. Ono što mi je divno jeste da oni koji ovde dolaze – satima jašu u prirodi, te se ovde zaista oseća spoj prirode, čoveka i konja. Srela sam ljupku kneginju Ljubicu Karađorđević, koja ovde često jaše na svojim konjima, koji žive na ovom ranču.
Prezgodna Ana, koja živi na ovom imanju i brine o konjima, priča mi kako je “jahanje konja odličan način da upoznamo sebe, naučimo da vladamo sobom i steknemo odlučnost, što se pozitivno reflektuje i na druge oblasti života”. Nenad potvrđuje da se mnogo mladih ljudi uz konje i sa konjima plemenito menja, uči da poštuje i vrednuje discipline, odgovornst, empatiju…
U vremenu sadašnjem, nažalost, ugrožene vrste koje bi zakonom valjalo zaštiti.
Ironično ili ne, tek za klub“Urban Cowboy” zna cela bivša Jugoslavija, pišu o njemu francuski i nemački časopisi, samo još mi za njega da saznamo … No znate kako umemo da kažemo – “niko nije bio prorok u svom selu”…
Ipak, selo zna da kad je nevolja, Nenadovi konji stižu do najnepristupačnijih kuća u Grockoj. Pričali su mi meštani da su iz konjičkog kluba, kad su lanjski snegovi prethodnih godina puteve manjeg prioriteta blokirali, starima i bolesnima u bisagama i na sankama donosili drva, hranu, hleb i mleko, lekove…Neverovatne priče. Jednoj bolesnoj Gročanki pomogli su i oko davanja infuzije jer Hitna pomoć nije mogla da dođe.
Kad upoznate Nenada Pauna i provedete dan ovde zaista poverujete da je neki humaniji i bolji svet danas, uprkos svemu, ipak moguć…
Dodaj komentar