Komentar

Razmišljane jednog običnog profesora o izmenama programa srpskog jezika za gimnazije

MediaSfera

 

Piše: Saša Stanković

Foto: Pixabay

 

Nacionalni prosvetni savet je 16.7.2020. preporučio vraćanje nekih književnih dela u gimnazijske programe i podržao povećanje broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi. To bi trebalo da bude kraj polemikama u javnosti koje su počele posle navodnog  „izbacivanja“ Desanke Maksimović iz programa za gimnazije.




U javnosti se sa pravom digla bura oko Desanke Maksimović, ali tu su se otvorila pitanja koja najmanje imaju veze sa školom, pa razumem one kojima se ne sviđa u šta se to izrodilo. Bilo kako bilo poezija Desanke Maksimović biće vraćena u 3. i 4. razred, gde joj je i mesto. Previše je bilo dezinformacija o satiričnim delima Zmaja i Domanovića koja su ostala u programu…

Iako se slažem sa nekim izmenama programa Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, zbog nekih drugih izbačenih dela nisam mogao da ćutim. Zato sam 40 dana na svom profilu stavljao po jedan citat iz dela, koja ne treba da budu   „izbačena“ ili „premeštena“ u neki drugi razred. Tako je nastala svojevrsna „Antologija izbačenih“ pre svega za one koji nisu profesori srpskog jezika.

Svi mi koji predajemo srpski jezik i književnost u srednjim školama svesni smo da je neophodna promena planova i programa. Dovoljno je reći da tri decenije ništa nije menjano i svakom će biti jasno zašto je to tako.

Osnovni problem je nedovoljan broj časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi. Tako da ni Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, ne može da ispuni sva očekivanja sa malim fondom časova. Analiza je pokazala da smo na evropskom dnu po broju časova maternjeg jezika. I to nije problem samo profesora srpskog jezika nego celog obrazovnog sistema, pa i društva.

Siromašan fond reči

Odavno mi se žalila koleginica, koja predaje engleski jezik, kako ima problem kad učenici prevоde na srpski jezik, jer imaju mali fond reči maternjeg jezika. Tako se engleska reč prevodi engleskom, pošto učenci ne znaju kako se to kaže na srpskom. Siromašan fond reči pravi problem da učenici teško shvate i tekstove pisane naučnim stilom, pa im funkcionalna nepismenost otežava školovanje. Zato pozdravljam što je Nacionalni prosvetni savet podržao „Deklaraciju o neophodnosti povećanja broja časova srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi“.

Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja imao је veliki problem kako da osavremeni program sa malim brojem časova. Zato hoću prvo da pohvalim neka od dela koja su po prvi put uvedena: M. Vitezović „Lajanje na zvezde“, Tokin „Gospodar prstenova“, Rable „Gargantua i Pantagruel“, E. A. Po „Pad kuće Ašerovih“, Meri Šeli „Frankeštajn“, Dragiša Vasić „Rekonvalescenti“, Ibsen „Nora“, V. Vulf „Gospođa Dalovej“, S. Velmar Janković „Lagum“, Orhan Pamuk „Zovem se Crveno“, Dž. Džojs „Portret umetnika u mladosti“…

Međutim, izbačena su dela koja treba ostaviti. Prvo bih pomenuo antologijsku pesmu „Boj na Mišaru“, jer ona govori o surovom balkanskom životu „između oranja i klanja“, kako kaže Andrić, a da ne pričam koliko je pesma pogodna za korelaciju sa istorijom. Odmah se vidi da su skrajnuta dela Srba preko Drine, kao i dela Hrvata o Srbima. Recimo, Kočićev „Jazavac pred sudom“ ne uči se više u gimnaziji nego u 8. razredu. Koliko osnovci mogu da shvate ovo delo?

Mladi Andrić…

Ex Ponto“ Ive Andrića treba izučavati zato što se srednjoškolci lako identifikuju sa mladim Andrićem. Takođe hapšenja Kočića i Andrića ilustruju kakva je bila Austrougarska kao kolonijalna sila. Posebno me iznenadilo da se neće izučavati „Osman“ Ivana Gundulića, najveće delo baroka kod Slovena, gde je 8. pevanje posvećeno stradanju Srba pod Turcima, a da ne pričam o Gundulićevom slovinstvu kao začetku ideje ujedninjena Slovena. Kad se na to doda da su dubrovački petrarkisti prebačeni kao izborni, znači da smo samo na korak od brisanja dubrovačke književnosti iz gimnazije.

Onda „Smrt Smail-age Čengića“ Ivana Mažuranića, kao ključno delo hrvatskog romantizma inspirisano crnogorskim (srpskim) junaštvom. Roman „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice ne sme ostati kao izborni, jer pored nesumljivih estetskih kvaliteta samog dela, priča o poreklu autora najbolje svedoči o značaju Srba u Hrvatskoj kroz vekove. Poemu „Jama“ Ivana Gorana Kovačića treba uvrstiti kao obaveznu, jer smo posle 90-ih otišli u krajnost da se uopšte ne uči o stradanju civila u NDH.

Mnoga književna dela deluju daleka današnjim učenicima i zato uvek treba uvrstiti u program vredne knjige, koje su postale sastavni deo popularne kulture. Izbacivanje „Zone Zamfirove“ je loše rešenje, jer se tako smanjuje broj dela u lektiri pisanih na dijalektu.  Popularnost istoimenog filma je pomogala novom čitanju Sremčevih dela i nema razloga da tо ne iskoristimo u školi. Sviđa mi se ubacivanje pripovetke „Ibiš-aga“ u drugi razred. Zato bi odlomak iz „Zone Zamfirove“ trebalo ubaciti u osnovnu školu. Loša je zamena poezije Momčila Nastasijevića prozom istog autora, jer on je uticajniji kao pesnik.

Vraćanje nekih književnih dela u čitanke

Loše je izučavanje „Saputnika“ umesto „Kronike palanačkog groblja“ Isidore Sekulić, jer druga knjiga je najbolje njeno delo. Pogotovo što je tema izumiranja danas u Srbiji aktuelna više nego ikad. Od dela svetske književnosti samo bih pomenuo, kao najveći propust, izbacivanje Bodlerovog „Albatrosa“.

U četvrtom razredu se izučava savremena književnost, a  na prstima jedne ruke se mogu nabrojati živi pisci koji su trenutno u čitanci. Sredinom 90-ih u programu je bilo preko dvadeset pisca koje su tadašnji gimnazijalci mogli uživo da vide. U šali kažem da je sad u čitanci naša savremena književnost „društvo mrtvih pesnika“. Tako da izbacivanje poezije Matije Bećkovića ili drame Dušana Kovačevića izgleda suludo.

Na sreću, Nacionalni prosvetni savet preporučio je vraćanje nekih književnih dela u gimnazijske programe: Ćosićevo „Vreme smrti“, drame Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića, Ljubomira Simovića, poeziju Matije Bećkovića, „Ex Ponto“ Ive Andrića, Bodlerovog „Albatrosa“, Hemingvejev roman „Starac i more“ i epsku pesmu „Boj na Mišaru“. Jedino ne bih vratio „Vreme smrti“, bez obzira na vrednost dela, jer Ćosićevi „Koreni“ se već izučavaju, a treba otvoriti prostor za još nekog pisca. Svakako treba dati veći prostor u programu savremenim književnicama.

Drastično smanjenje broja učenika

Sad treba videti kad se vrate pomenuta dela, šta će ostati od novoubačenih dela. Sve nam to ukazuje da izmenu plana i programa treba raditi planski i sa većim uključivanjem stručne javnosti, naročito profesora koji rade sa učenicima neposredno u učionicama. Ako dođe do očekivanog povećanja fonda časova srpskog jezika, biće lakše da se pomenute izmene sprovedu.




Međutim, brojni izazovi našeg školstva tek treba da se rešavaju, ali to prevazilazi znanja jednog običnog profesora srpskog jezika i književnosti. Najveći problem je drastično smanjenje broja učenika, što je nerešivo i za uređenije i bogatije države od Srbije.



Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .