MediaSfera
Piše: Milica Cincar-Popović
Foto: Pixabay
Pročitala sam jutros dobar štos. Piše (izvinite na rečniku, vicevi i lektura ne idu zajedno):
– Ja mislim da Zemlja nije ni ravna ni okrugla, već u obliku stražnjice, i da smo mi trenutno u šupku.
Stvarno, suze su mi krenule od smeha. Ova izjava ima još značenja, a ne samo ono na koje je njen, meni nepoznat, autor mislio. Između ostalog, i to da čovečanstvo danas ima veoma važnu ulogu, kao što je i pomenuti sfinkter veoma važan; ne samo da njegova disfunkcija može život da učini nesnosnim već, ako se zanemari, može bogami i da nastupi sepsa, a potom i smrt.
Ne brinite, neću dalje na tu temu, znam ja šta je red, mada me veoma nervira što je civilizacija otišla u pravcu otuđivanja čoveka od njegovog prirodnog stanja. Ali neću sad ni o tome, nisam ja Bunjuel, nego mi ova duhovita opaska daje šlagvort da navrnem vodu na svoju vodenicu.
Čovečanstvo je napadnuto. Ali, znate šta ja mislim? Nije glavni neprijatelj virus zbog koga sad maskirani ljudi prolaze ulicom. Glavni neprijatelj su dve čovekove nesposobnosti: 1) da ne raznišlja i ne dela iz straha, već da razmišlja i dela iz svoje suštine i 2) da ne doživljava sebe kao izolovano biće, već kao aktivnog učesnika života na planeti.
Latinoamerički Indijanci su verovali da postoji vetiko – biće, koje bismo mi danas nazvali mentalnim virusom, a koje se hrani mentalnom energijom i preusmerava funkcije uma ka destrukciji. Oboleli deluje sasvim normalno, ali u njemu više nema ni pozitivnih emocija ni kreativnosti. Meni se čini da bismo mi danas tu bolest nazvali depresija. Zanimljivo mi je što su Indijanci smatrali da je ova bolest izuzetno infektivna. Depresija to jeste. Dovoljno je da jedan član domaćinstva oboli, pa da povuče i ostale ukućane sa sobom. Ma koliko to zvučalo neverovatno, ogroman deo čovečanstva je u ovom trenutku u teškoj depresiji, a to znači i sklon destrukciji. Ali, protiv vetika, ili depresije, ima jedan efikasan lek. Samo treba videti princip po kome život funkcioniše. Kome je teško da zamišlja, može da vidi crtež. Na primer, na zidovima hramova u Starom Egiptu.
Danas u savremenom svetu skoro i da nema čoveka koji nije patološki egocentričan. Znate i sami, ne moram to da dokazujem. A bez egocentričnosti, nema ni depresije, nema za šta da se nakači. U stvari, ključ je u tome kako čovek vidi sebe u prostoru i vremenu u kome se nalazi. Kada bi trebalo da naprave geometrijski model čovečanstva, uglavnom bi ljudi sebe predstavili kao male kugle koje, nasumično skupljene na gomilu, čine jednu veliku kuglu – čovečanstvo. Tj, svako je celovit za sebe, ali iste boje i oblika kao velika kugla. Neko će zamisliti kako se te male kugle dodirju, dok ima i onih koji bi radije naslikali kako te male kugle plutaju u onoj velikoj.
Egocentričan čovek se oseća kao zarobljenik u velikoj kugli čovečanstva, a ne kao njegov funkcionalan deo. Zato je lako zastrašiti ga. On, u stvari, stalno i živi u strahu. Lako je i porobiti ga, jer se on od rođenja oseća kao rob pravila i odnosa društva u kome živi.
Kakvo bi bilo društvo sastavljeno od ljudi koji nisu egocentrični? Da li bi oni bili svi ispranih mozgova, kao klonovi, bez individualnosti, ili bi to bila plemenita zajednica mudraca? Ma, ni jedno ni drugo! Svaki čovek je celina, ali isprepletan sa svojim okruženjem, sa onima sa kojima deli život i emocije. Ovaj odnos predstavljen je starim simbolom koji se zove cvet života, a mislim da je najstariji otkriven na zidovima staroegipatskog svetog grada Abidosa, u kome se nalaze grobnice prve dve faraonske dinastije.
Odmah da objasnim – cvet života ne predstavlja prvenstveno princip života ljudske zajednice, već princip života uopšte. Moguće je da ste naišli na ovaj simbol u raznoraznim kontekstima. Specijalnost autora nju ejdža je da iskopaju stare zapise, pa da ih tumače po svom, najčešće i bez ikakvog poznavanja njihovog originalnog značenja, upotrebe itd. Nisam ni ja mnogo upućenija, i neću se uopšte baviti raznim savremenim tumačenjima i raznim novim idejama za koje je ovaj simbol upotrebljen.
Svaki individualni život (a može biti jedan svemir, jedna planeta, jedan čovek, jedan komarac…) predstavljen je na ovom crtežu kao krug. Ti krugovi se prepliću, i to tako da svaki krug stvara novi, tj. u svakom krugu nalaze se i kraj prethodnog i početak sledećeg. Ti krugovi, svi zajedno, čine sveukupni život. Cvet života može da se predstavi određenim, simboličnim brojem krugova, ali ih u stvari ima beskonačno mnogo, to je neprekinut niz. Ako bismo ovaj crtež predstavili kao 3D model, sa loptama umesto krugova, dobili bismo model molekula.
Geometrijski model svake životne zajednice, pa i ljudske, jeste model molekula. A molekul, znate – čine atomi međusobno povezani jonskim ili kovalentnim vezama. Ako se te veze prekinu, molekula više nema.
Da se vratim ja na depresiju i egocentričnost. Šta mislie, šta će se desiti u molekulu ako se jedan atom uskopisti, zaključi kako ga drugi ugrožavaju i kako mu je bolje da se izoluje? Samo pitam. Ne mislim pri tom da ljudi treba da se ponašaju samoublački i neinteligentno. Naprotiv. Mislim da, pre svega, svako u ovom trenutku treba da osvesti da je funkcionalni deo društva; ne da gubi sebe, već da doprinese sobom, kao u kontrapunktu.
Čovek koji je posvećen svojoj ulozi graditelja čovečanstva nema razlog za depresiju. Naprotiv, ovo je vrlo dinamičan trenutak, u kome je postalo opasno bežati od svoje ljudske suštine. Ovo je trenutak u kome jedino najveća sila Univerzuma odnosi pobedu – ljubav.
Ako, kojim slučajem, ne verujete u pobedu ljubavi, pa u šta onda verujete?
PROČITAJTE I:
Milica Cincar-Popović: Evropska kultura je kao i tango
Dodaj komentar