MediaSfera
Piše: Jasmina Vujadinović
Foto: Pixabay
Ako treba smisliti neku vragolastu igrariju, recimo udomiti guštere u podrumu i organizovati sastanke tajnog udruženja dece iz komšiluka “Kako pomoći životinjama da progovore“ – tu je Sofija Skaj, devojčica krupnih plavih očiju i pepeljasto plave kose do ramena, skupljene raznobojnim šnalicama i sa nezaobilaznim minđušama – u jednom uhu u obliku lubenice, dok u drugom zveckaju trešnje.
“Sofija, ako tako nastaviš upropastićeš kolena“, zabrinuto će njena majka dok briše ćerkine posekotine. Ali, Sofija ni zašta na svetu ne bi propustila, da sa drugarima dere kolena, trčeći za loptom po terenu između beogradskih zgrada, da se pentra po krošnjama, da pravi kolače od blata ili da se prlja u pesku i prašini memljivog podruma, hraneći tajno “društvance“ guštera, donetih sa zidina Kalemegdana.
“Da sam zvrk, to u suštini zna ceo komšiluk. Da uhvatim žabu u letu, za mene to je sasvim u redu. Da se dočepam gliste, za mene je podvig od koga neko svisne.
Dogodovštine moje uvek me bude, jer u njima život je pravi, gde se sve vrti i čuda pravi. Eto, to vam htedoh reći, moji drugari najveći“, izgovori Sofija, a zatim doda:
-Ovo bi mogao da bude naš Manifest. Da li ste saglasni?, upita svoje drugare, na tajnom sastanku u napuštenoj fabrici štofova. Njih 20-tak složno podigoše ruke u znak odobravanja.
U zgradi od hiljadu kvadrata, bez prozora i vrata, sa ostacima krova koji prokišnjava, članovi udruženja sedeli su u krug na drvenim kutijama, ogrnuti pletenim mantilima sa kapuljačama, koje je neko ko zna kada tu zaboravio. Na svakom od ulaza, na straži je bio po jedan soko i veverica, koja bi u slučaju potrebe, svojim repom prevrnula kofu s vodom, na neželjenog gosta.
-A šta ako neko od nas dobije batine od odraslih, kada životinje počnu da pričaju?, uplašeno će Olja.
-Tada valja hrabro stisnuti zube i prkosno im ponavljati: “Imala sam neki trip, da je to bio samo hir. Ali, šta drugo reći, nego odboleti i preseći“, odgovori joj Sofija, naglašavajući da će se svako ko izda, pretvoriti u guštera.
-Misliš, preseći sa roditeljima?, upita drhtavim glasom Verica.
-Naravno, kao što sam ja uradio!, uzviknu odvažno Đorđe, koji već treću noć spava u fabrici štofova.
-I, ne plašiš se da ooovde buudeeš sam?, poče da muca Verica, zureći prestravljeno u slepe miševe, koji su se čvrsto držali za grede i za koje je bila ubeđena da joj namiguju.
-Ne boj se, neće ti ništa uraditi ako ih ne diraš, reče joj znalački Đole o kome svi u školi pričaju kao o heroju.
Štaviše, gotovo čitava srpska javnost brujala je o ovom neustrašivom dečaku, koji je nedavno podneo tužbu protiv svojih roditelja, jer mu nisu davali džeparac.
Međutim, pošto njegove molbe nisu bile uslišene, rešio je da se sudskim putem izbori za svoja prava. Nažalost, sud je neočekivano presudio u korist njegog oca i majke, naloživši Đorđu da napusti roditeljski dom i da nađe posao – kako bi platio sudske troškove.
“Dosta mi je bilo krutog stava, kao da samo dete mora da se dodvorava“, objasni Đole razlog svoje nepokolebljivosti da “istraje na svom teškom putu odrastanja“.
Tada svi počeše, na improvizovanu policu u napuštenoj fabrici štofova, da ređaju razne đakonije, koje su doneli svom hrabrom drugaru – sendviče, pogačice, ajvar, proju, čvarke, pite, njegove omiljene kolače “čupava Kata“… Pošto su slatko jeli, njegovo društvo se razišlo, a ovaj super heroj je obukao crno-plavi kombinezon od streča i električnim kolima sa tablicama “BG Super heroj“, odvezao se do jednog od pabova gde uveče, za pristojan honorar, sprečava tuče pripitih ljudi.
U sledećem nastavku: Surlanje
Dodaj komentar